Било једном у Мериленду

Било једном у Мериленду, пуног назива Било једном у Мериленду – десет година колекције Биљане Риган, публицистичка је монографија о фолклорној колекцији Биљане Риган у Силвер Спрингу, недалеко од Вашингтона, и њеном раду од 2012. до 2022. године, коју је написао српски новинар и публициста Иван Калаузовић, а објавила издавачка кућа Impressions.

Било једном у Мериленду

Цитати

„Биљана је [...] успела да у потпуности обухвати и уклопи старо са новим, верско са световним, источноевропско са светским. Тај преплет њен је заштитни знак. Због ње више није неуобичајено да се српски јелек нађе у дворишту зграде Конгреса, пред Вашингтоновим обелиском и Рефлектујућим језером или чак Белом кућом.”

„Златоплодна равна Мачва родни је дом Биљанин. Из Мачве је понела све што јој треба и из Мачве црпе сву инспирацију и ентузијазам. И модели из њене колекције најбоље изгледају комбиновани са деловима сценографије који подсећају на старе дрвене ограде из тамошњих села и засеока. Тад се прслуци шеретски окачени о тарабе удварају вретенима украшеним вуном – оваплоћеном девојачком чедношћу, а вретена дрхте кô Засавица док је мерка Дрина пред живом Савом. Још је велики српски књижевник, Биљанин земљак Јанко Веселиновић, о Мачви писао као о лепој, дивној и богатој цури, која рађа с чиме год да је оплођена. Зато је Биљана зрно мачванске земље – уз шарм Малог Париза, како је средиште Мачванског управног округа Шабац још познат – посејала у прекоокеанску ораницу. Срешће се оно ту испод са зрнима уметности америчких староседелаца из племена Пискатавеј, не би ли се намирило космичко јединство домаћих и придошлих.”

„У насељу где су све куће налик једна на другу, где ништа не штрчи, само се иза једне може спазити што иза других не може. Као некад, кад у априлу пукне пролеће, а мајке и баке отворе старе ормане не би ли кроз сачуване ствари прошла бехарна свежина, тако Биљана у двориште прелије део свог музеја, траву прекрије ћилимима – дволичним пиротским, стапарским, мачванским, босанским и другим – распростртим по ливади, на сунцу, смењујући их на по неколико сати не би ли сви удахнули ваздуха. Њихове шаре се тада камелеонски сљубе са средином и делују као какви приноси земље коју су прекрили. На оближњим тарабама на лахору играју рукави, ногавице, гајтани и кићанке са окачене одеће. И ноћу, док ветар витла, на коју год страну били окренути рогови месеца, са јелека кројеви бразда свих боја не чекају да одјутри, већ се и по тами цели дају за сваки лепршај.”

„Колекција Биљане Риган сва је од љубави ткана на разбоју традиције што творила је културу векова. Значај јој је вишеструк, јер она не чува само сећања на уснула столећа већ и на старе занате, чије плодове у домаћинствима данас замењују производи слабог квалитета, најчешће пореклом из азијских земаља. Поред сваког експоната из Биљаниног музеја стоји по један абаџија, мутавџија или јувелир. Њен рад је доказ да је лењост мит, односно да једино може недостајати надахнућа, а Биљана га има напретек – свуд је око ње: у погледима и аманетима предака, утканих у шаре на тестијама, ћуповима, вретенима и преслицама или у рупице на чипкама. Када се брине о актуелној поставци колекције, када жели да је учини лепшом, да је једноставно очисти или истакне неке детаље, а да притом не наруши својственост својих алема, она то ради хитро, налик писцу који се зором саплиће не би ли недохитну мисао ухватио за кончић, да му не побегне...”

„У Биљанином музејском ђердану, у каруселу заборављених часова, очевидно тајни живот са везом, накитом и разним другим ђинђувама воде костими – сви аутентични, наравна ствар. Дешава се да се у заносу костими очешу један о другог и понесу грумен друге боје као сват китку на реверу. Кô на миндерлуку, по видокругу леже капе, мараме, кецеље и пешкири, ниске дуката, корпе, торбе и нануле, сита, чокањи, млинови, џезве и филџани и један прашњави усамљени фењер. Понеки литак, тек ашиклука ради, махне успаваном старом бакрачу у углу, који се слично сунцогледу на трен кицошки окрене и патином осмехне. Попут графита, потписи времена су свуда. Многи предмети вршњаци су бурних векова, претекли сведоци ратова и промена, па сада не говоре само о времену у којем су настали него на себи носе и стигме историје, као кофери светских путника налепнице са разних дестинација.”