Алекса Шантић

Алекса Шантић (27. мај 1868 — 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.

Цитати

Мати, мати, мила мати,
Ох, да ми је само знати
Моју љубав исказати
Према теби што ми сја!
- Мати (1888), строфа 1.

Ох, чујем ти ријечи миле:
„Награда ми сва је, сине:
Чини добра и врлине,
Вјеран буди роду твом!
Чувај језик, вјеру своју,
За њу гини и у боју —
Нек гуслари слијепи поју
О твом дјелу јуначком!”
- Мати (1888), строфа 4.

Ти не буди, Српче драго,
Сиви тићу мој,
Ти не буди никад црвак —
Соколски ми стој!
- Црв (1890), строфа 4.

Остајте овдје!… Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
- Остајте овдје… (1896), строфа 1.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
- Остајте овдје… (1896), строфа 2.

Ја не могу овдје; овдје лед ме бије,
Овдје нема сунца што ме тако грије,
Сунца, милог сунца, сунца мога раја —
Мога завичаја.
- Ја не могу овдје… (1902), строфа 1.

Ја не могу овдје. Тамо гдје увече
Врх далеких брда као ватра плане,
Испод црног Хума гдје Неретва тече;
Тамо гдје ме љубе, тамо гдје ме воле,
Гдје се моја браћа за род богу моле;
Тамо гдје сам снивô оне златне снове,
Тамо моја душа плачући ме зове.
Ондје нек ме једном и у гроб сахране.
- Ја не могу овдје… (1902), строфа 3.

Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расадниче Српства, колијевко лâвâ!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно —
А наша будућност, гдје је она? — Спава…
- Сеоба (1902), строфа 1.

А сада вјера наша умире и гасне
Мутно око гледа у небо без зрака…
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне,
Јер остаде земља без својих јунака…
- Сеоба (1902), строфа 3.

Браћо, зар вас душа нимало не боли?
Зар вам није жао ових поља равних
Гдје се једно море наше крви проли
И гдје леже кости отаца нам славних?
- Сеоба (1902), строфа 4.

Зар вам није жао, на огњишту оном
Гдје вас огањ гријô, што ће туђин бити,
Што ће наше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно, а ми сузе лити?
- Сеоба (1902), строфа 5.

Илʼ не знате да је издајство јунаку
Оставити земљу гдје га мајка роди,
Оставити брата, без снаге, у мраку,
С невољама дугим да сам борбу води?
- Сеоба (1902), строфа 6.

О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба!
Не идите, браћо, од роднога прага,
Јер мученој земљи мученика треба…
- Сеоба (1902), строфа 7.

Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.
- Емина (1903), строфа 1.

О, зар није доста невоље и туге,
И сурова путе што реже и боде?!
Вај, узаман море наше крви оде…
Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге.
- На убогом пољу (1905), строфа 3.

Гдје су наше муке?… Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико: све јаче и јаче
Крв наших отаца како љуто плаче
И како се тресу оне кости мртве?
- На убогом пољу (1905), строфа 4.

Тешко нама!… Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара…
И бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни сељак црна хљеба жели.
- На убогом пољу (1905), строфа 5.

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми т’јело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,
Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!
- Не вјеруј… (1905), строфа 3. и 4.

И докле по селу шушти грмље драче,
Он гаравом руком замахује јаче,
И с наковња лети снопље златних стрела.
- Ковач (1905), строфа 4.

Наш стари доме, како си оронô!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара —
Гризе, кô чежња једно срце боно.
- Наш стари доме… (1905), строфа 1.

Вјеруј и моли!… И пати и ћути!…
Је ли ти живот кô мутна ријека,
Знај, пошље њега на те слава чека
И вјечно царство и свијетли пути!
- Вјеруј и моли (1906), строфа 1.

Немој, драга, ноћас да те сан обрва
И да склопиш очи на душеку меком!
Када мјесец сине над нашом ријеком
И на земљу пане тиха роса прва,
Родиће се младо прољеће! И свуда
Просуће се мирис плавих јоргована;
И пахуље сњежне падаће са грана
У наш бистри поток што баштом кривуда.
- Прољеће (1906), строфа 1. и 2.

Дођи, и у башти буди ружа прва,
И на моме срцу мириши до зоре!
- Прољеће (1906), строфа 4.

О, да ми је ’вако да у души горе
Дуго зраци среће, радости и зоре,
А да нисам сужањ који сунца иште!
- Под сунцем (1906), строфа 3.

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи —
Бог је слободу дао за човјека.
- Ми знамо судбу… (1907), строфа 1.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
- Ми знамо судбу… (1907), строфа 3.

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
- Ми знамо судбу… (1907), строфа 4.

Она ће доћи! Из смрти, из гроба,
Из мука наших васкрснуће небу,
Да збрише сузе остављеног роба,
Што рањен живи о крвавом хљебу…
- Слобода (1907), строфа 1.

Она ће доћи, свијетла и чиста
Ко̂ суза мајке, као љубав Христа,
Да сужње води из тамничких врата.
- Слобода (1907), строфа 3.

Гдје је размах снаге? Гдје је сила мушка?
И свијетли подвиг дјела непролазних?
Ја видим: нас редом садашњост љуљушка,
Кô дјецу, у мекој зипци снова празних.
- Где је размах снаге?… (1907), строфа 1.

Дишући силно, горели смо тамо
Кô два гријеха, као ватре двије;
Ниједно од нас више знало није
За дан и јаву… Ми љубљасмо само…
- Младост (1907), строфа 7.

Хајдемо, Музо, из овога круга,
Из луде вреве и хуке и праске;
Жељан сам лица без лажи и маске,
Жељан сам поља, дубрава и луга.
- Хајдемо, Музо (1908), строфа 1.

Хајдемо, Музо, из те луде праске;
Жељан сам лица без лажи и маске,
Жељан сам топле ријечи и збора.
- Хајдемо, Музо (1908), строфа 4.

Устај и пођи! Јауци су чести?…
Пред тешким часом мој народ причести,
Крвав кô сунце нек сине из гроба!
- Музи (1908), строфа 4.

Не плачем само с болом свога срца
Радʼ земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
- Моја отаџбина (1908), строфа 1.

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
- Моја отаџбина (1908), строфа 4.

За друштво некад не бјеше нам стало,
О себи само говорисмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало…
- Јесен (1908), строфа 3.

И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?
- Једна суза (1910), строфа 1.

Вај, вјетар хуји… а ја мислим на те,
И све те гледам кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.
- Једна суза (1910), строфа 7.

Сву муку твоју, напор црна роба,
Појешће силни при гозби и пиру…
А теби само, ко̑ псу у синџиру,
Бациће мрве… О, срам и грдоба!
- О класје моје (1910), строфа 4.

Међу нама сасвим разлика је слаба,
Само то толико: док он своје ствари
Продаје за новце и поштено ћари,
Ја стихове своје вазда дајем џаба…
- Ја и мој пријатељ (1910), строфа 3.

Прелазим кланце, путање и међе,
Пребирем горе и поља и село,
Не бих ли само угледао неђе
Твој лик и твоје освећено чело…
Но тебе нема… Умрла си нама…
А народ?… Ћути у траљи и љеси.
Вај, нигдје ништа до леда и кама!…
…Хладно је, хладно… Отаџбино, гдје си?
- Отаџбино, гдје си? (1911) строфа 1.

Велики Боже Истине и Правде,
Који ме диже из гнуснога кала,
У крви огањ, у руци мач даде,
И рече: „Пркоси вихорима зала!”
- Молитва (1913) строфа 2.

Дај ми у срцу кап твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости,
И цио свијет пригрлит на груди…
- Молитва (1913) строфа 3.

„Вај, рано ли те сан студени срете!
Када ћеш из те постеље оловне
Устати, сине?” – „У моравске чете
Када ме, мајко, нова труба зовне.”
- Балада (1913), строфа 3.

„Сунце се враћа. Ево тица, гнезда,
А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци,
Шта љуби рећи?” – „Отишô је, реци,
На небо, за вас да набере звезда”…
- Балада (1913), строфа 4.

Моји су очеви из колиба грубиʼ,
Гдје се гусле чују, приповјести, бајке,
Гдјено дјецу уче просте, добре мајке
Кам рођени како брани се и љуби…
- Моји очеви (1918), строфа 2.

Моји су очеви бунтовници свети,
Са душом олуја што хрли и лети,
И крилима златне распаљују луче…
- Моји очеви (1918), строфа 4.

„Моја шћери, моја туго, јао,
А ко ти је њедра раскопчао?”
„Не карај ме, не љути се на ме,
Пуце, мајко, попуцале саме.”
- Под јоргованом (1918), строфа 6. и 7.

Јаки, непобедни сине мајке горде,
Вихоре и громе са Цера, што оба
Рушио си цара крволочне орде
И с тимора славе кликтô свако доба!
- Војводи Степи (1919), строфа 1.

Шта Србија може показô си свету,
И њезине душе да су бога део.
Јер богови с тобом када нису хтели,
Ти сам Перун беше са муњом у руци.
И бродови наши свог су Христа срели,
И с дугом на једру мирној стигли луци.
- Војводи Степи (1919), строфа 3.

И сви наши позни нараштаји красни
Гледаће на звезде с ватром срца лепа,
И читати песму с кола звезда јасниʼ —
Вечну, светлу песму: Степановић Степа.
- Војводи Степи (1919), строфа 5.

Србин, Хрват и Словенац,
Сви ти један плету венац
Верне душе, ко̂ луч зоре,
Пред олтаром твојим горе —
    Небу
    Лете
    С горе
    Свете
Лепог браства златни цвет
У твој драги вију сплет!
- Отаџбини (1919), строфа 1.

За те, Мајко, милу, красну,
Светла Краља, Круну јасну:
    С песмом
    С цветом
    Једним
    Летом
Летићемо, када глас
Твојих труба зовне нас!
- Отаџбини (1919), строфа 2.

Ја сам Србин, ја сам Хрват и Словенац —
Три имена ова три су светла врела,
Где ми душа пије жар за нова дела,
И роду и браству плете смерни венац.
- Песма јединства (1919), строфа 1.

Ја сам сретан ове што доживех дане,
Када браћа с браћом на брегове хрле —
Када се у сунцу свог јединства грле
Великога стабла три велике гране.
- Песма јединства (1919), строфа 2.

С Адрије и Соче, све до Вардар-воде,
Једна песма грми радосна и света —
Више нема ага, харача ни кмета,
Сврх колиба шуште храстови слободе.
- Песма јединства (1919), строфа 4.

Благослови, Боже! Некʼ на наша врата
Свако јутро с песмом анђо̂ браства ступа,
И причести свешћу из небесних купа
Свакога Словенца, Срба и Хрвата!
- Песма јединства (1919), строфа 6.

Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!
- Кајмакчалан (1920), строфа 1.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве —
Србине, стани! Овде леже они!
- Кајмакчалан (1920), строфа 3.

Никада се нисам пузајући пео
Уз прагове горде, штоно воде скуту
Високих и моћних; нити сам на путу
Своме игда челом прах по тлима мео.
- Моји путеви (1924), строфа 1.

Моја душа није у таштини грезла,
Нитʼ је било грубог црва да је начне.
Ја сам ишô вису гдено бесконачне
Подижу лепоте своја царска жезла.
- Моји путеви (1924), строфа 2.

Благо оном који суза има;
у тога срце умрло није.
- Ненаведен извор.

Цитати о Шантићу

Г. Шантић је један од ретких песника који не лажу. Он не пева из моде и снобизма, не жонглира речима и не везе фразе; он не тежи да стиховима изрази свој грч или своју гримасу, и да комбинацијама речи решава проблеме скулптуре и музике. Он у стихове меће откуцаје свога срца, не као песник, но као човек. И пре но што је написао своју књигу, он ју је сву у целини осетио и проживео. Није потребно тражити биографска објашњења, јер из сваког рада бије искреност и топлота. Шантић воли своју земљу и свој народ дубоком и дискретном љубављу којом се воли породица. Он је најбољи родољубиви песник наш који понижену и готово заборављену родољубиву поезију подиже до негдашње њене висине из доба Змаја и Јакшића. Он је Србин разумније, стварније, модерније, но што се некад било у историјским фикцијама и у поетској магли, и он воли народ у садашњици и у стварности, у његовом раду, у његовој беди, у његовој нади и вери у боље дане.
- Јован Скерлић, Пјесме Алексе Шантића (1911)

Он пева што народ његов као целина, као јединица мисли и осећа. У тим песмама Шантићевим нема различних Срба, нема различитих тежња; има једно велико и узвишено — Српство.
- Милорад Павловић, Алекса Шантић (1913)

Народни песник, Алекса Шантић је то био у најпунијем смислу речи. Он је био песник који је продро до у само непроменљиво дно нашег срца, који је давао израза нашим свеопштим, и нашим појединачним, радостима и тугама, који је постао на тај начин као брат васколиког свог народа, и чији стихови певају зато у нашим душама, и певаће увек докле буде живео наш језик, као мио и давно познат припев.
- Светислав Петровић (1883 – 1945), Алекса Шантић (1924)

Спољашње везе

Алекса Шантић

Викизворник има оригиналан текст под именом:

Алекса Шантић