Дете сам из средње класе, од оца јужнословенског инжињера и мајке судије. Као мала цичала сам гледајући Пуришине филмове, јер је сликао пределе Овчарско-кабларске клисуре, из којих потиче моја мајка. Сентиментално сам везана за те филмове, јер разумем вокацију из које је Пуриша извео тај попартовски ревијални код за разбијање идеолошких односа.[1]
”
„
У мени постоји микс три београдска краја у којима сам живела: Дорћола, Чубуре и Неимара, са свим својим специфичностима. Људи су просто били повезани међу собом, још као врло млади. То су биле интелектуално-боемске екипе. Рецимо, познавала сам Маргиту Стефановић, Милана Младеновића, Шапера, Небојшу Крстића, Чавкета. Људи су се сретали по београдским собама, некој врсти клубова. Гледао се Пазолини, слушао се џез. Дружила сам се са '57. годиштем и проживела њихов пубертет. Да бих негде око четрнаесте, дефинитивно почела да откривам Београд - СКЦ и његове клубове: разни сесни, концептуални перформанси...[1]
”
„
У прва два разреда у Гимназији нисам се била снашла у новом окружењу. Упала сам у разред 22 медиокритета, који су сваки час дизали руке. На првом часу латинског рекла сам да нисам спремна - "Ниси спремна!?" И професорка ми је уписала јединицу. Повредио ме је такав ауторитаран однос. Ја нисам одрастала у таквом духу.[1]
”
„
Родитељима сам рекла: "Скинућу се гола на филму!" Погледали су ме бело и питали: "У чему је разлика између јавно пити воду и скинути се го?" Као, једнако је глупо. При том, носила сам радничке кошуље, нисам се шминкала и људи ме нису повезивали с мојим ликовима из филмова. Видевши ме како заиста изгледам, често су ми приписивали да сам пропала. Кад су после "Уне" видели како изгледам, кажу: "Па ти дођеш к’о сестра!" Ниједног момента нисам желела да будем београдска сноб-риба. Само сам покушала да представим оно што сам видела око себе, што је једнако лепо колико је и дегенерисано.[1]
”
„
Свака млада глумица мора да одигра сопствени либидо. Нисам хтела да играм хероину, хтела сам да играм принцип курве, уличарке. Европска школа глуме сматра да ако не откријеш либидо у себи, не суочиш се с њим, не можеш ићи у трансценденталну фазу.[1]
”
„
Секс је био нерешено питање, еротика је била прилично потиснута у Јужних Словена. Дуго сам причала: "Погледајте шта црнкиња пева свом човеку а шта наша жена?!" Све наше народне песме базирају се на клетви: "Издао ме драги!" Ми смо, ваљда, прва генерација која се карала кад јој се хтело. Можда зато није закаснила. Лично јесам закаснила, морам признати. Секс је уследио после двадесете. То свом детету нећу дозволити - трљаће се кад му се буде трљало![1]
”
„
Као млада глумица затекла сам најбољу генерацију глумаца. Део мог огромног семиотичког образовања и све оно што је субверзивно у мојој глуми, потиче од Цице Перовића, Радмиловића, Неде Спасојевић, Алигрудића... Од редитеља попут Жике Павловића, Жилника, Макавејева, Саше Петровића... То су све људи који у свом бићу имају категорију имагинације. Мата Милошевић је долазио на наша предавања, наш професор је доводио своје професоре. Ми смо генерација кроз коју се много светова преломило, и ми смо их активирали.[1]
”
„
(...) Тако сазнајем да сам била љубав нечијег живота, а тај неко живи са другим. Или да сам ја света жена, жена која сече вене због неког трећег човека. Што сам старија, све мање разумем.[2]
”
„
Мој живот је потпуно уништен и разорен. Овде, ако немаш дебелу залеђину, ово је родовска заједница – нема опстанка.[2]
”
„
(...) Избацити све те грчеве из тела значи освестити све то што те је болело. Не стидим се суза. Оне често навиру зато што је то тај, вероватно, прелазни период, када се полако претвараш у ту стену (...). Знаш оног клинца што је дошао у манастир И викао – Оче, ја волим људе! Ја волим људе! А ја сам заиста толико волела људе. Боже, колико сам их волела...[2]
”
„
Ја сам била срећна кад сам пронашла људе који су једнако несрећни као ја.[2]
”
„
Док сам била млада, често сам замишљала како ћу имати брак и породицу са човеком кога бескрајно волим и коме ћу се потпуно посветити. Имала сам велику љубав. Од како је он отишао из мог живота, када сам имала 20 година, себе сматрам удовицом.[2]
”
„
Је л смо сад сви одједном све заборавили? Је л сад треба да ми седи Синди пред екраном и да каже – У демократији шта народ хоће, то треба да се пушта? Да ли је, можда, нека велика сива сенка изнад свега тога која убацује чипове примитивцима да би задржао своје место (...)? И онда ће рећи – Гле, како је нервозна! Хајде, ви будите 15 година у отпору![2]
”
„
Ако је негде било отпора, онда је то у Србији! Ево, ја сам пример! Од 1987. па до 2003. годне немам додира са режимом![2]
”
„
(...) Сукња од скаја и сако на голо тело нису се пре мене носили, бојила сам тушем нокте у црно, зато што таквог лака није било. И још нешто: до 45. године ја још нисам добила озбиљан хонорар за свој рад. Мада, у ствари, у алтернативи и не може да се очекује новац.[2]
”
„
Никад ниједан скандал није био везан за мене, никада се нисам онесвестила, закаснила на снимање. Неки сценаристи су у делиријум тременсу вођени у болницу, били су на хероину и лечени су о државном трошку, а после су као награду добили да пишу серију. Ја сам све своје битке добијала сама, али и све своје обавезе испуњавала без грешке, без обзира на стање у каквом сам била.[3]
”
„
Оно чиме могу да се понесем, не поносим, него понесем, то је што сам успела да избришем границу између живота и позива. Да ли то сваки пут успешно дочарам и до које мере могу да владам сценом не знам. Трудим се да моја реч довољно дуго путује да може публици да задржи пажњу, јер, и после толико година, ја и даље бринем о томе шта публика мисли.[3]
”
„
Ја сам дете НАТО генерације, генерације која је чекала да постане зрела, а онда у међувремену остарела. И сада се боримо да поново будемо млади. Моја борба је да што дуже и што чешће стварам прилике да се сретнем са публиком, да им поклоним представу.[3]
”
„
Некада сам хтела и да се удам, да будем конзервативна, да имам децу, нисам јурила фрајере, а прогласили су да имам сиду, да се дрогирам. Боже опрости, сачувај и саклони! Можда сам у другој половини живота постала то што су желели! Можда...[4]
”
„
Ја сам животни декадент, јер стварност и ја немамо додирних тачака. Данас је нацизам у моди, што значи да мораш да си насмејан, здрав, обучен и напумпан силиконима, док ја једем парче хлеба раздељено на четири дела.[4]
”
„
Ако је негде било отпора, онда је то у Србији! Ево, ја сам пример! Од 1987. па до 2003. године немам додира са режимом![4]
”
„
Нисам прочитала много књига, али оне које јесам, писали су мушкарци, који су били осамљени и који су презирали стварност око себе. А о женама да и не говорим. Оне су за њих мрља, све жене постају мрља, с њима мушкарци не успостављају никакав контакт. Ипак, дивила сам се тим писцима. Како су стигли до те самоће? Таквим бићима пријатељи остају једина утеха, али пријатељи истог пола, а овај други пол њима је, мушкарцима, само месо и топлина![5]
”
„
Многе моје колегинице из средње школе, с факултета, биле су пуне иницијатива, обожавале су Мерлинку, Марлену, хвалиле су се како ће живети другачије, како неће пристати на тај ропски, послушан однос жене према мушкарцу који је господар наших жеља. Кад размишљам о типичном југословенском браку, питам се зашто млади људи, који су често и образовани, својим заједничким животом претворе једно друго у малограђане?[5]
”
„
Не желим живети по неким правилима, бити сноб, салонац, који сваки дан има нешто програмирано. Мислим да је тај који унапред зна како ће реаговати такође промашен човек.[5]
”
„
Еротско на филму руши наше лицимерство, дволичност, која је дубоко укорењена међу нама. Кријемо истину коју смо давно схватили, коју је човек спознао још на почетку свог опстанка, да је путеност основа свега.[5]
”
„
У мојој личности, уза све оно професионално, глумачко, постоји и неки набој храбрости.[5]
”
„
Кроз уметност пре стижу поруке и спознаје о искрености него у животу, па је тако и на филму. Све што се догађа у нашој средини, и наш филм, и позориште, Забрањено пушење, Плави оркестар, Лепа Брена, све су то аутентични одрази нашег постојања, знаци о нашим емоцијама и ставовима. Треба их прихватити, подржати, и разумети, јер и ми се у њима препознајемо са својим размишљањима, опредељењима, емоцијама...[5]
”
„
Сад имам неки пут пред собом, назначила сам га у свему што сам до сад радила, показала. Не знам хоћу ли на том путу негде скренути или се завући у неко склониште. А и не би било добро бежати с тог пута.[5]
