Скот Тејлор

Скот Тејлор (енглески: Scott Taylor) је канадски новинар са експертским познавањем војног и ратног извештавања. Његови извештаји о ратним догађањима укључују ратове у бившој СФРЈ, Камбоџи, Африци и од недавно у Ираку. Тејлор је бивши редов у Војсци Канаде, а тренутно је главни уредник војног магазина Esprit de Corps.

Цитати

Реално гледано, никад нисам био, нисам ни сада, нити ћу бити на српској страни само зато што су то Срби. Током минулих ратних година на просторима бивше Југославије видео сам и чуо серије лажи о српском народу, па сам само покушавао да на чистац истерам истину и правду. И ништа више од тога.
Нисам сигуран да ли ћу наћи правду, али истину је лако пронаћи. Потребна је само храброст и доза лудости да се извештава истинито о људима и догађајима, а истина је сама по себи опасно оружје. Не прихватам медијске контроле, нисам склон аутоцензури, нити сам вичан манипулацијама. Неки западни новинари сматрају ме аутсајдером зато што верујем да увек треба рећи истину, ма каква она била.
Срби у дијаспори имају јачи дух од оних код куће, пошто нису имали прилику да лично проживе садашњу балканску трагедију. Срби у расејању одбијају да прихвате реалну ситуацију у својој матичној земљи, позивају се на историју и враћају у прошлост, али то је и нормално, јер не живе у Србији и на Балкану. И они у дијаспори, као и ови у Србији, осећају се демонизованим и пате, али Срби у иностранству ипак не доживљавају све оне непријатности са којима се суочавају људи у отадџбини. Осећају, такође, неправду, пате због тога и силно желе да помогну својима у матици. Приметио сам, такође, да су Срби као народ склонији дефанзиви, чак немарни према себи, каткад непромишљени. Али су, у то сам се више пута уверио, и широкогруди, срдачни, гостољубиви, отворени као књига. Када неки од њих слажу или учине превару, лако их је прочитати, јер им у карактеру нисам приметио урођену поквареност. Такође, Србима је својствен инат, тај невероватни дух и тврдоглавост да се опстане на своме и очува своје, по сваку цену и без обзира на последице.
Рудник у Трепчи је био једна од локација које су често називане местима злочина. Безброј Албанаца је испричало застрашујуће приче о томе како су Срби њихове сународнике аутобусима возили у рудник, убијали их и бацали њихова тела по коповима. Веровало се да је чак око 700 лешева лежало на дну тих копова. Предвођени ревносним домаћим новинаром, форензичари УН су сишли у рудник и нису успели да нађу ниједно тело. Ипак, највећа лаж је разоткривена тек 2000. године, када је фински форензички тим званично изнео коначни извештај о наводном масакру у Рачку, у којем је је пронађено 45 лешева војно способних албанских мушкараца. Ниједан од њих није био убијен из близине, а још мање заклан. Утврђено је, такође, да су пуцали, непосредно пре погибије. Све то показало је да су припадници ОВК излажирали масакр и свалили кривицу на српске стране безбедности, тако што су у један канал побацали тела својих војника погинулих у борбеној акцији.