Пређи на садржај

Ситничарница „Код срећне руке“

Извор: Викицитат

Ситничарница „Код срећне руке“ је роман из 2000. године, савременог српског књижевника Горана Петровића.

Цитати

[уреди]

„Постоје три врсте читалаца, разврстава стара цепидлака Гете. Прва, која ужива не просуђујући. Трећа која просуђује не уживајући. И средња, која просуђује уживајући и ужива просуђујући, она врста која заправо изнова ствара уметничко дело.”


„Тутумишало то по књигама, па претерало, ни самог себе не може да растумачи.”


„Кусмук, када те нека књига својски заобухвати, имаш ли осећај да ниси сам, да поред тебе има и сличних, занесених, који је стицајем околности, по закону вероватноће, истовремено започињу у супротном делу града, у другом граду, могуће и на другом крају света? – изрекао се и намах покајао.”


„Сушта истина, уторак је баксузан, ћорав и траљав!”


„Ни књигу нипошто не отварај у уторак. Откада је света и века понедељник је добар дан за почетак. Уторник је баксузан, ћорав. Додала бих, и траљав.”


„Књиге су као сунђери. Наизглед незнатне величине, шупљикаво, спужвасто ткиво је кадро да упије небројено много судбина, чак да у себе прими читаве народе. Шта су друго књиге о несталим цивилизацијама, но сунђери који су у себе сажели читаве епохе? До последње живе капи, док и сами нису стали да се суше, да се камене...”