Сека Саблић

Извор: Викицитат

Јелисавета Сека Саблић (13. јун 1942) српска је глумица.

Цитати[уреди]

„Не желим и не волим стално одговарати на иста питања. И тако не желим казати када сам се родила и колико имам година. То чак не говорим ни полицајцу, већ му потурим личну карту, па нек чита! Познато је да се дама никада не пита за годину.”


„Уметност је овде на маргини друштва. Таквом оријентацијом млади људи су препуштени јефтини, поремећеним вредностима или су осуђени на исељавање из земље, на бежанију одавде. Па некада су најбоље протеривали у Сибиру. То је таквим режимима природно да се склањају сви који вреде, сви који имају интегритет, писмени и мислећи. Сваки независни интелектуалац ​​овде смета и треба га уклонити, као што је Стаљин уклањао свакога ко је умео да се потпише…”


„Овде је све прожела политика… За мога времена велика Мира Траиловић била је једини управник који је био ван КП и, колико ја знам, много нас је време сачувало. Тако да нисам приметила те страшне притиске у култури, као што се дешавало на ФДУ када су избацили великог редатеља и професора Сашу Петровића, а Лазара Стојановића осудили три године робије… Поделе су између оних који морају да гласају за власт и оних који не гласају: ово друштво је поремећено и подељено… Можда ће се сутра окупити неки људи, неки нови, неки стари, али за сада од тога нема ништа… Верујем да ће се пробудити нека енергија и људи ће се побунити. Верујем да ће то бити радници, неки због егзистенције, други због својих права и неких слобода… Ово је земља да умреш од смеха.”


„Отаџбина је тамо где ти је добро, а не где су сарме.[1]


„Енергију налазим у побуни и у суштини сам јако тужна и несрећна јер стално видим нешто што не ваља, а све не ваља. Од малих ствари, од најмањих ствари – од дома здравља, од ђубретара, посеченог дрвета, од неправди које стално гледаш. Имам то страшно осећање побуне и страшну потребу да то поправим. Kао грађанка, стално видим неправде и стално имам тај осећај да се буним.[2]


„Треба да изађемо на изборе, зато што су заиста неопходне промене. Пређено је десет црвених линија. Немојте да говорите да не знате за кога да гласате. Ево, помоћи ћу вам, сигурно ћете знати за кога нећете. У животу је често најважније да знате шта нећете, па ћете лакше схватити шта желите. Будите опрезни и за то „кога било”.[3]


Драган Николић ми је био можда једини друг у животу и најближи. Толико смо били блиски, то је једна присност била, потпуно поверавање. То је дуго трајало, онда сам им била кума. То је прешло у једно грађанско дружење, које је такође било са пуно поверења. Били смо блиски у свему, у слици света, у разговорима, није било ништа опортуно у нашем односу. Ту је била и Милена, са њом сам имала једну посебну неку женску солидарност.[4]


„Истина је једини могући начин живљења. Она је моје оружје и мој штит. Једино је вредно бити искрен. Истина је оригинална, лако препознатљива и увек добродошла зато што је и веома инспиративна. Једино она даје наду људима. Највиши циљ у животу је бити искрен. Кад изгубимо ову страст изгубили смо себе.[5]


Референце[уреди]