Саади

Извор: Викицитат

Абу-Мухамад Муслиху-уд-Дин Мушриф ибн-Абдулах Ширази, познатији под књижевничким псеудонимом Саади или такође познат и као Саади од Шираза (1210 - 1291 или 1292) је био један од великих персијских песника и књижевника средњовековног доба.

Цитати[уреди]

„Користи сладак језик, љубазност и нежност и можда ћеш успети да водиш слона са длаком.”


„Шта год се произведе на брзину, лако пропада.”


„Претерана озбиљност изазива мржњу. Претерана попустљивост, међутим, слаби ауторитет.”


„Онај ко не уме да обузда свој бес, често опрашта кривцима.”


„О најдражи својих очева, научите занат јер се на имовину и богатство света не треба ослањати; такође, сребро и злато су прилика да будеш у опасности јер их или може лопов украсти одједном или власник постепено трошити; али професија је жива фонтана и трајно богатство; и иако професионалан човек може изгубити богатства, то није важно јер је професија сама по себи богатство и где год ишли, уживаћете поштовање и седети на високим местима, док ће они који не знају занат скупљати мрвице и доживети потешкоће.”


„У Исфахану сам имао пријатеља који је био ратоборан, ватрен и лукав....после дугог времена сам га срео: „О ловцу на тигрове! узвикнуо сам, шта те је учинило да изгледаш оронуло као стари лисац?“ Насмејао се и рекао: „Од дана рата против Монгола, избацио сам из главе мисли о борби. Тада сам видео земљу прошарану копљима попут шуме од трске. Подигала се као дим прашина сукоба; али када срећа нема, од какве је користи бес? Ја сам онај који, у борби, може копље протурити кроз прстен у шаци; али, како се моја звезда и ја нисмо спријатељили, окружили су ме са свих сртрана. Искористио сам прилику за бег, јер се само будала бори са судбином. Како ми мој шлем и оклоп могу помоћи, када ми моја блистава звезда не показује наклоност? Када кључ победе није у шаци, нико не може пробити врата похода голим рукама.

Непријатељ је био као чопор леопарда, а сви јаки као слонови. Главе хероја су биле обложене гвожђем, као и копита коња. Терали смо своје арапске пастуве и кад су обе војске наишле једна на другу, рекло би се да су срушило небо на земљу. Од кише стрела, које су падале као град, олуја смрти се рађала на сваком кораку. Ниједан од наших војника није изашао из борбе а да му оклоп није био натопљен крвљу. Нису наши мачеви били тупи, већ је то била освета звезда лоше среће. Надјачани, предали смо се, као што би се риба предала, и иако је заштићена крљуштом, ухваћена је куком и мамцем. Пошто је срећа окренула своје лице, бескористан је био наш штит против стрела судбине.”