Радован Караџић

Радован Караџић

Др Радован Караџић (Петњица код Шавника, 19. јун 1945) српски је психијатар, песник и политичар, први председник Републике Српске те један од оснивача и први председник СДС-а (тада СДС БиХ). Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је 1995. године подигао оптужницу против њега. Радован Караџић је био у бекству од 1996. године до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Србији. Органи Републике Србије су га 30. јула 2008. године, изручили Хашком трибуналу.

Дана 24. марта 2016. године Међународни кривични трибунал за бившу Југославију га је осудио на 40 година затвора.

Цитати

„Ово није добро што ви радите. Ово је пут на који ви желите да изведете Босну и Херцеговину иста она аутострада пакла и страдања којом су пошле Словенија и Хрватска. Немојте да мислите да нећете одвести Босну и Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у нестанак јер муслимански народ не може да се одбрани ако буде рат овде.”

„Наш ратник, кога по свету зову именом ’босански Србин’, увек је трпео колико се могло трпети. Нема под капом небеском трпељивијег народа од овога, званог ’босански Срби’. Сва своја духовна блага вековима је чувао закључана у грудима, не испољавајући их потпуно ни кад је сам са собом. Правио се невешт и неук, а у суштини је био племић и витез. Скривао је своју српску суштину, да би је сачувао. Али, комшију-убицу није могао да превари. У сваком рату убица је разарао његове груди у потрази за његовом скривеном, српском суштином. И затирао је све српско, до птице на грани, како би истребио и искоренио, онако како је цар Ирод радио.

Наш ратник разуме све, и своју судбину и свога убицу, и вику којом се на њега виче ’са свакоје стране’ (Његош). И зна да мора поново да ствара и село, и кућу, и породицу. Мора да траје и трпи колико се може, и да се одупре кад се више не може трпети. А тада ће прихватити своју судбину, без остатка, и без горчине. Никад не напуштајући веру у Бога.

Због тога се дубоко клањам једином народу, Христоликом мученику, српском народу у Босни, који ’уредно прима све ударце’ судбине (Сладоје), и за чије витештво треба друга наука и неки други Clauzewitz. За сада, њега изгледа разуме једино сами Бог.

Зато се питам: да ли је ово био рат? Рат има своје биће, своје узроке, циљеве, почетак и крај, свога Clauzewitz-a. Ово није био такав, познати рат. Овде је узрок рата било пуко постојање једног народа. Да ли ће, док год постоји овај народ, његово постојање бити оправдан и разумљив casus belli?”

— Јагње Божије и Звијер из бездана / Философија рата, зборник радова са Другог богословско-философског симпозијума; Цетиње, 1996)