Radovan Karadžić

Radovan Karadžić

Dr Radovan Karadžić (Petnjica kod Šavnika, 19. jun 1945) srpski je psihijatar, pesnik i političar, prvi predsednik Republike Srpske te jedan od osnivača i prvi predsednik SDS-a (tada SDS BiH). Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je 1995. godine podigao optužnicu protiv njega. Radovan Karadžić je bio u bekstvu od 1996. godine do 21. jula 2008. godine kada je uhapšen u Srbiji. Organi Republike Srbije su ga 30. jula 2008. godine, izručili Haškom tribunalu.

Dana 24. marta 2016. godine Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju ga je osudio na 40 godina zatvora.

Citati

„Ovo nije dobro što vi radite. Ovo je put na koji vi želite da izvedete Bosnu i Hercegovinu ista ona autostrada pakla i stradanja kojom su pošle Slovenija i Hrvatska. Nemojte da mislite da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao a muslimanski narod možda u nestanak jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat ovde.”

„Naš ratnik, koga po svetu zovu imenom ’bosanski Srbin’, uvek je trpeo koliko se moglo trpeti. Nema pod kapom nebeskom trpeljivijeg naroda od ovoga, zvanog ’bosanski Srbi’. Sva svoja duhovna blaga vekovima je čuvao zaključana u grudima, ne ispoljavajući ih potpuno ni kad je sam sa sobom. Pravio se nevešt i neuk, a u suštini je bio plemić i vitez. Skrivao je svoju srpsku suštinu, da bi je sačuvao. Ali, komšiju-ubicu nije mogao da prevari. U svakom ratu ubica je razarao njegove grudi u potrazi za njegovom skrivenom, srpskom suštinom. I zatirao je sve srpsko, do ptice na grani, kako bi istrebio i iskorenio, onako kako je car Irod radio.

Naš ratnik razume sve, i svoju sudbinu i svoga ubicu, i viku kojom se na njega viče ’sa svakoje strane’ (Njegoš). I zna da mora ponovo da stvara i selo, i kuću, i porodicu. Mora da traje i trpi koliko se može, i da se odupre kad se više ne može trpeti. A tada će prihvatiti svoju sudbinu, bez ostatka, i bez gorčine. Nikad ne napuštajući veru u Boga.

Zbog toga se duboko klanjam jedinom narodu, Hristolikom mučeniku, srpskom narodu u Bosni, koji ’uredno prima sve udarce’ sudbine (Sladoje), i za čije viteštvo treba druga nauka i neki drugi Clauzewitz. Za sada, njega izgleda razume jedino sami Bog.

Zato se pitam: da li je ovo bio rat? Rat ima svoje biće, svoje uzroke, ciljeve, početak i kraj, svoga Clauzewitz-a. Ovo nije bio takav, poznati rat. Ovde je uzrok rata bilo puko postojanje jednog naroda. Da li će, dok god postoji ovaj narod, njegovo postojanje biti opravdan i razumljiv casus belli?”

— Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana / Filosofija rata, zbornik radova sa Drugog bogoslovsko-filosofskog simpozijuma; Cetinje, 1996)