Проклета авлија
Проклета авлија је роман српског књижевника и нобеловца Иве Андрића из 1954. године.
Цитати
[уреди]- Док год има мрака, биће и сванућа!
- VIII
„Тако обично бива. Они које желимо да видимо не долазе у часовима кад на њих мислимо и кад их највише очекујемо, а појављују се у неком тренутку када мислимо најдаље од њих. И нашој радости због поновног виђења тада треба мало времена да се дигне с дна, где је потиснута, и појави се на површини.”
„Код људи који нам постану блиски ми све те појединости првог додира са њима обично заборављамо; изгледа нам као да смо их вазда знали и као да су одувек са нама били. Од свега тога у сећању искрсне понекад само нека неповезана слика.”
„Мисли добро, па ће добро и бити.”
„Ако хоћеш да знаш каква је нека држава и њена управа, и каква им је будућност, гледај само да сазнаш колико у тој земљи има честитих и невиних људи по затворима, а колико зликоваца и преступника на слободи. То ће ти најбоље казати.”
„Има таквих људи који се нечега плаше или стиде, нешто желе да сакрију. И управо због тога они својим погледом стално настоје да привуку и задрже туђи поглед, у жељи да га вежу за своје очи и да му тако не допусте да иде даље и да разгледа и испитује црте њихова лица или делове тела или одећу на њима.”
„Нешто од људске истине остаје увек за оне који их стрпљиво слушају или читају.”
„Авлија живи сама, за себе, са стотину промена и увек иста.”
