Пређи на садржај

Предраг Живковић Тозовац

Извор: Викицитат

Драган Предраг Живковић — Тозовац (22. јануар 1936 — 6. април 2021) био је српски певач и композитор народне и фолк музике.

Цитати[уреди]

„Не враћам се уназад, јер кад бих видео колико имам година, уплашио бих се. Ја сам велико дете и моје друштво су мање-више весељаци, сви смо детињасти, помало лаковерни, волимо људе... Ја јесам весељак, али то не значи да сам неозбиљан и површан. Као Водолија у хороскопу, веома сам осетљив и на мене делују и туга и радост. Определио сам се за радост, ја сам човек радости. И стручњаци који се баве људским душом препоручују да човек треба да се бави лепим мислима, да ружно заборавља и да - опрашта.”


„Тешко ми је пало то око "Јеремије", не само због голготе кроз коју сам прошао. Прво, она није ни партизанска ни четничка, она је народна. Можда је писана и пре Првог светског рата, али то је било време кад ни „с” од Србије нису смео да кажеш. Први сам снимио Јеремију, први сам запевао „Играле се делије...“, први сам компоновао „Шумадинац ја сам, што шајкачу носи“... То је било незамисливо. Не бих о томе да причам, не повратило се. Ево, ових дана игра комад Аце Поповића „Мрешћење шарана“, да би требало погледати и било би јасније зашто је „Јеремија“ тако прошао, и ко је шаран и како се мрести. Има ту много симболике.”


„Сматрам да сам један од правих Срба - сад то, богу хвала, смем да кажем - и у том смислу правим једну добру песму. У ствари, као добар лопов, украо сам је од Тоте Кутуње. То је песма "Италијано веро" - Италијан прави. Да се ​​разумемо, мени нико не брани да ја будем Србин, нити вама брани да будете, рецимо, Хрват. Али ако ја нисам добар Србин а ви добар Хрват, онда то није добро за обојицу.”


„Све је у човеку. Ако је он зао у суштини, онда ту помоћи нема, па ма ко он био. Ето, ја не могу да објасним сукоб навијача Звезде и Партизана. Сви смо мање–више исти народ, сви смо Београђани, а навијање се претвори у мржњу. То не разумем, не умем да мрзим.”


„Узео сам хармонику са четири године. Мој отац је био првак Србије на такмичењу певача тридесетих година прошлог века, хармонику је свирала мала Радојка Живковић и освојила је прво место. Отац ми је купио једну малу дијатонску хармонику и мени је то била играчка као што су данашњој деци мобилних телефона и компјутера. Није ми представљало никакав проблем да је укапирам. Како ми је отац дао хармонику, ја сам почео да свирам.”


„Мајка ми је причала, а и ја се сећам - имао сам четири године - у хотелу „Европа” у Краљеву била је музика и певачица је певала популарну песму „Голубице бела, што си невесела”. Отпевала је два пута и ја кад сам дошао кући, узмем хармонику и одсвирам ту песму. Мој отац је рекао мајци: "Ово дете неће да живи, ово није нормално". Отац је очигледно, купујући ми ту хармонику направио праву ствар. Хармоника је цео мој живот. Све што сам доживео, што сам стварао и све кроз шта сам прошао, прошао сам са њом.”


„Никад нисам имао ривалитет са Цунетом. Он од мене заслужује највећу похвалу и као певач, као човек, као другар и као забављач. Нема много песама које смо обојица снимили. Цуне је једна, како да кажем, икона. Као кад кажем нашем славном кардиохирургу, професору др Бошку Ђукановићу: "Ти си, брате, апсолутни лекар. Кад погледаш човека, погледаш га рендгенски са неке божје памети и знаш све о њему. Ти кад на длану држиш његово срце, ти си господар живота. .„Тако је и Цуне био господар песме. Жао ми је што није компоновао, он је ваљда ту био несигуран у себе.”


„Моје су песме чисте, певао сам о љубави - само се понекад радило о малом алудирању: ја певам ово, а ти мислиш оно.”


„Било је пецкања као код песме "Сува дрва одозго, а сирова одозго", али сам то оставио људској глупости. То је само једна лепа и искрена народна песма и она ће остати. После мене наћи ће се још неко да је отпева. Наше народно певање је једноставно и дивно. Гледао сам сцену из серије "Мој рођак са села" где свештеник долази да исповеди старицу на самрти, а она му тражи да јој отпева неку лепу народну песму. И он јој пева "А што ти је, мила кћери, јелек раскопчан", и она умире уз ту песму. То је најлепши моменат који сам видео у нашој телевизијској продукцији у последњих десет година и свака част ауторима што су се тако нечег сетила.”


„Кад год дођу избори, Цигани нису Цигани него су Роми. Циганин је опште име. Душко Јовановић неће да чује да је Ром: „Ја сам, бре, српски Циганин“, каже. То сам сретао међу мађарским Циганима. Они кажу да су Мађари. Цигани су моја љубав и највећа инспирација и дан-данас. Песма „Овамо, Цигани“ је у пола века проглашена најбољом српском песмом. И то је један од мојих светова којим се поносим.”