Прва посланица Солуњанима
Прва посланица Солуњанима је осма по реду посланица у Новом завету. Налази се после Посланице Филипљанима. Сматра се, да је ово прва Павлова посланица, написана 52. године и колико је до сада познато, то је најстарији постојећи хришћански писани докуменат из Новог завета (Еванђеља су написана десетак година после).
Цитати[уреди]
„Могли смо вам бити на досаду, као Христови апостоли; али бисмо кротки међу вама, као што дојилица његује своју дјецу. Тако смо вас радо имали да смо готови били дати вам не само јеванђелије Божије, него и душе своје, јер сте нам омиљели. (2:7-8)”
„Не ћу вам пак затајати, браћо, за оне који су умрли, да не жалите као и остали који немају нада. Јер ако вјерујемо да Христос умрије и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довести с њим. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који живимо и останемо за долазак Господњи, не ћемо претећи онијех који су помрли. Јер ће сам Господ са заповијешћу, с гласом аранђеловијем, и с трубом Божијом сићи с неба; и мртви у Христу васкрснуће најприје; А по том ми живи који смо остали, заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити. Тако утјешавајте један другога овијем ријечима. (4:13-18)”
„Духа не гасите. Пророштва не презирите. А све кушајући, добро држите. Уклањајте се од свакога зла. (5:19-21)”
