Пређи на садржај

Посланица Римљанима

Извор: Викицитат

Посланица Римљанима је једна од књига Новог завета. Налази се после књиге Дела апостолска и по реду је прва посланица у Новом завету.

Цитати[уреди]

„Јер се не стидим јеванђелија Христова; јер је сила Божија на спасеније свакоме који вјерује, а најприје Чивутину и Грку. Јер се у њему јавља правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: Праведник ће од вјере жив бити. (1:16-17)”


„Оправдавши се дакле вјером, имамо мир с Богом кроз Господа својега Исуса Христа, Кроз којега и приступ нађосмо вјером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије. Не само пак то, него се хвалимо и невољама, знајући да невоља трпљење гради; А трпљење искуство, а искуство надање; А надање не ће се осрамотити, јер се љубав Божија изли у срца наша Духом светијем који је дат нама. (5:1-5)”


„Јер који год призове име Господње спашће се. (10:13)”


„Молим вас дакле, браћо, милости Божије ради, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу; то да буде ваше духовно богомољство. И не владајте се према овоме вијеку, него се промијените обновљењем ума својега, да бисте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божија. Јер кроз благодат која је мени дата кажем свакоме који је међу вама да не мислите за себе више него што ваља мислити; него да мислите у смјерности као што је коме Бог удијелио мјеру вјере. (12:1-3)”


„Дужни смо дакле ми јаки слабости слабијех носити, и не себи угађати. (15:1)”