Петар Божовић
Петар „Пера” Божовић (22. мај 1946) југословенски је и српски је глумац.
Цитати
[уреди]„Прије много година гостовали смо са представом Горски вијенац у Пећкој патријаршији. Падала је ситна кишица, а око је било свијета. Љиљана Драгутиновић игра сестру Батрићеву. Плаче онај народ, плачемо и ми глумци. А по Патријаршији бобоља камење која бацају Шиптари... Нека космичка сила вукла ме је да останем ту још који дан. Тада сам схватио да смо сви ми у ставари с Косова.”
„Довођење аматера и стављање у главне улоге у серијама је депримантно. Ако смо ишта имали, то је био дух и хумор, а ми то изгубисмо. Сеоске забаве претварамо у серије. Врхунски глумци дозвољавају себи да играју алпари са аматерима. Али то народ гледа. Па, телевизија је јавна образовна установа, а она повлађује најнижем укусу, најгорој варијанти.”
— за новине „Блиц”
„И као Србину из Црне Горе, као Црногорцу, тешко ми пада шта тамошња власт ради и како се односи према Косову. Трагично је то. Чекајте Чекуа, сачекали губу, дабогда!”
„И не могу да сварим те приче Американаца како ће, као, да нам обнове Дом омладине, а на другој страни отеше нам Косово.”
„Слобода се плаћа, као и свако задовољство. Не мора ЕУ и НВО да ми прописује да ли и како треба да волим своје дете, или како да држим мачку. Та правила одређује она земља, откривена 1492. када је задња српска стопа потпала под турско царство. О чему причамо? Дође Клинтон у Црну Гору и захвали се Македонцима, а онда дођу сви ови политички магарци на вечеру с њим и не кажу му "где си дошао слоне, ово је Црна Гора, јеси ли ти нормалан?"”
„Нећемо крепати ако не уђемо у [Европску унију], нисмо пропали ни када смо пребегли преко Албаније са краљем и целом отаџбином. [...] Треба да се окренемо себи и ту нам није потребна помоћ невладиних организација, тих полушпијунских ћелија које доводе у сумњу исконске ствари.”
„Господо Немци, надмена аријевска расо, јесте ли ви имали холокауст? Хоће ли лекције о хуманости да нам држе они што су децу у Мачви набадали на бајонете, док ми држимо њихове кости из Првог светског рата у Лазаревцу, на Опленцу и којекуда.”
„Ово је једна у низу катастрофа које су нам се дешавале: "Милосрдни анђео" током ког је Европска заједница срушила све и побила становништво; након њих дошли су ови "наши" који су као скакавци појели ову земљу... то се звало транзиција! Војску су претворили у феријални савез, а културу укидају!”
„Није ми само јасно шта ради та Скупштина, ти делегати, посланици? Чији су они посланици? Кога они представљају? Ако представљају некултуру - јако су успешни. Очигледно је да им је то циљ. Култура, пак, захтева напор, захтева другачије мишљење, захтева све оно што се, очигледно, ниједној власти, а не овој, не допада. Ћути, ту седи, имаш ту за 'леба, ако немаш - издржавај се.”
„Живимо од данас до сутра, како живе бескућне породице, а не држава која пледира на озбиљност; порушили смо све системе вредности, готово нико се ничега не стиди. Стид је нестао као карактеристика и вредност човека. [...] Нећемо ми остати гладни, баш би ме било брига да поново једем маст и хлеба, али желим да имам чему да се надам, да будем човек од духа.”
„Србија ми личи на болесника. Оронулог болесника који је постао резистентан на сваки лек. Од осиромашеног уранијума до обогаћене некултуре, уопште не знам како опстаје.”
„Код нас дно није доле, код нас је дно на све стране.”
„Мени је Црна Гора мајка, сви су ми из Црне Горе и сви су били Срби. Кад сам дошао у Београд, мислио сам да смо ми прави Срби, а ове овде сам, готово погрдно, називао Србијанцима. Тако је то било код нас, превише смо то имали у себи.”
„Ако могу да кажем шта ме дубоко потреса, то је потцењивање сопственог народа…потцењивање оне мрвице интелигенције.”
„Хвала им на томе, није требала богатија помоћ од осиромашеног уранијума... Сад се појавио један из Сотонине пратње лично, господин Рио Тинто, у преводу обојена река – то је префарбано свим фарбама.”
