Папа Евгеније III

Извор: Викицитат
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
B Eugen III.jpg

Папа Еуген III (преминуо 8. јула 1153. године), рођен као Бернардо да Пиза, био је на челу Католичке цркве од 15. фебруара 1145. године све до смрти 1153. године.

Цитати[уреди]

„...ствар о којој не можемо да кажемо без велике туге и нарицања, град Едеса... је заузет и многи замкови хришћана су заузели они. Штавише, архиепископ овог истог града, заједно са својим свештенством и многим другим хришћанима, тамо су побијени, а мошти светих предате на гажење неверницима и растурене. Колико велика опасност прети цркви Божјој и целом хришћанству, и сами знамо и не верујемо да је то скривено од ваше разборитости. Јер познато је да ће то бити највећи доказ племенитости и поштења, ако оно што је стечено храброшћу ваших очева храбро браните ви, синови. Али ако би се десило другачије, што не дај Боже, откриће се да је храброст очева смањена у случају синова.”


„Стога вас све молимо у Богу, молимо и заповедамо, и за опроштење грехова налажемо: да се они који су од Бога, а изнад свега, већи људи и великаши, мушки опашу; и да се трудиш да се тако супротставиш мноштву неверника, који се тада радују победи извојеваној над нама, и да тако одбраниш источњачку цркву – ослобођену њихове тираније тако великим изливањем крви твојих отаца, као рекли смо, — и да отмемо из њихових руку многе хиљаде ваше заробљене браће, — да се у ваше време повећа достојанство хришћанског имена и да ваша храброст која је хваљена у целом свету остане неокрњена и непоколебљива.”


„Неки од вас, међутим, желе да учествују у тако светом делу и награди и планирају да крену против Словена и других незнабожаца који живе на северу и да их, уз помоћ Господњу, потчине хришћанској вери. Обраћамо пажњу на оданост ових људи, и на све оне који нису прихватили крст за одлазак у Јерусалим и који су одлучили да крену против Словена и да у том походу, како је прописано, остану у духу побожности, дајемо исто опроштење греха...и исте временске привилегије као крсташима у Јерусалиму.”


„Никакво расуђивање у теологији не доводи до поделе између природе и личности, нити се Бог назива божанском суштином само у значењу аблатива, већ и у номинативу.”