Још пре рата мени је један Чех приповедао да по тој њиовој вјери у старим књигама пише да је бог био намислио дат човјеку да живи хиљаду година. То је било кад је Бог првог човјека створио, Адема; Адем се звао, добро се сећам. Све му пружио, вас рахатлука и појест и попит и жену му створио, само у некакве јабуке да не дирају - то су божије јабуке, то да не дира а друго је све његово. А та женетина наврати Адема да тргају јабуке. Бог то видио, 'де неће, наљутио се и капак. Неста рахатлука, неста свега. И отада се човјек пати, живи и мре ко и свако друго хајванче. Све збоготе жене. - Деда Јусуф прича Латифу и поштару.
”
„
Чим сам сишо у град обузе ме нека туга, а ја кад сам тужан не могу ни мислит о смрти а камоли да пишем тестамент. А кад сам весео онда бих мого.
- Деда Јусуф прича Сенади и Нихаду.
”
„
Човјек је Сенада тешки хајван. И оно мало душе што има, Шејтан му је дао да му буде теже. - Нихад прича Сенади.
