Još pre rata meni je jedan Čeh pripovedao da po toj njiovoj vjeri u starim knjigama piše da je bog bio namislio dat čovjeku da živi hiljadu godina. To je bilo kad je Bog prvog čovjeka stvorio, Adema; Adem se zvao, dobro se sećam. Sve mu pružio, vas rahatluka i pojest i popit i ženu mu stvorio, samo u nekakve jabuke da ne diraju - to su božije jabuke, to da ne dira a drugo je sve njegovo. A ta ženetina navrati Adema da trgaju jabuke. Bog to vidio, 'de neće, naljutio se i kapak. Nesta rahatluka, nesta svega. I otada se čovjek pati, živi i mre ko i svako drugo hajvanče. Sve zbogote žene. - Deda Jusuf priča Latifu i poštaru.
”
„
Čim sam sišo u grad obuze me neka tuga, a ja kad sam tužan ne mogu ni mislit o smrti a kamoli da pišem testament. A kad sam veseo onda bih mogo.
- Deda Jusuf priča Senadi i Nihadu.
”
„
Čovjek je Senada teški hajvan. I ono malo duše što ima, Šejtan mu je dao da mu bude teže. - Nihad priča Senadi.
