Момчило Бајагић Бајага
Момчило Бајагић Бајага (19. фебруар 1960) је српски и југословенски рок музичар.
Цитати
[уреди]„Никада нисам био присталица тога да ствари треба да се мењају. Сада са ових својих педесет година, када се осврнем, задовољан сам својим животом. Нешто буде лошије, нешто боље. Општа карактеристика живота је да је данас сив, сутра жут. Не треба се радовати када је жут, нити туговати када је сив. Али, то је у принципу то. Када би све могло да се промени живот би био досадан. У осталом ко зна зашто је то добро. Понављао сам први разред гимназије у Земуну. Због ината. Можда је то за моје бављење музиком било одлучујуће. Тих година је дуга коса била у моди. Носио сам је и ја. Професорка математике ми је на једном часу рекла: “А ти би мог’о да се ошисаш!” Тај бунт из мене је проговорио: ”И ти би могла да се обријаш!” Тог лета сам пао на поправном из математике, иако сам све знао. Идући пут када сам ишао поново у први разред нисам морао ниста да учим, тако да сам се само бавио музиком. Понавлљо, па шта? То ме није омело да касније упишем књижевност. И данас много волим да читам разне књиге. У последње време Орхана Памука, овог Авганистанца са змајевима (Халед Хосеини), и књиге мог доброг пријатеља које нисам прочитао, Моме Капора.”
„Никада нисам очекивао да будем абнормално популаран, што ми се у једном тренутку живота и догодило. Хтео сам само да радим оно што волим-да свирам. Сада ми је драго што сам дечје болести популарности прележао јако рано. Први пут када сам чуо реплику из филма “Ми нисмо анђели” одреаговао сам: Ко? Ја фрајер?”
„Данас нико не трчи за мном, али се људи изненаде када ме виде у аутобусу, трамвају, или било ком градском превозу. Немам дозволу и не возим кола. Када сам требао да полажем вожњу, тог дана је умро Тито. Отишао сам на полагање, али се нико од полицајаца није појавио. Никада после тога нисам ни покушао да седнем у кола. Не занима ме то. Супруга и син ме возе. Ја себе не могу да возим. Мада, нисам једини, нас тројица у групи немамо возачку дозволу.”
