Momčilo Bajagić Bajaga
Momčilo Bajagić Bajaga (19. februar 1960) je srpski i jugoslovenski rok muzičar.
Citati
[uredi]„Nikada nisam bio pristalica toga da stvari treba da se menjaju. Sada sa ovih svojih pedeset godina, kada se osvrnem, zadovoljan sam svojim životom. Nešto bude lošije, nešto bolje. Opšta karakteristika života je da je danas siv, sutra žut. Ne treba se radovati kada je žut, niti tugovati kada je siv. Ali, to je u principu to. Kada bi sve moglo da se promeni život bi bio dosadan. U ostalom ko zna zašto je to dobro. Ponavljao sam prvi razred gimnazije u Zemunu. Zbog inata. Možda je to za moje bavljenje muzikom bilo odlučujuće. Tih godina je duga kosa bila u modi. Nosio sam je i ja. Profesorka matematike mi je na jednom času rekla: “A ti bi mog’o da se ošisaš!” Taj bunt iz mene je progovorio: ”I ti bi mogla da se obrijaš!” Tog leta sam pao na popravnom iz matematike, iako sam sve znao. Idući put kada sam išao ponovo u prvi razred nisam morao nista da učim, tako da sam se samo bavio muzikom. Ponavlljo, pa šta? To me nije omelo da kasnije upišem književnost. I danas mnogo volim da čitam razne knjige. U poslednje vreme Orhana Pamuka, ovog Avganistanca sa zmajevima (Haled Hoseini), i knjige mog dobrog prijatelja koje nisam pročitao, Mome Kapora.”
„Nikada nisam očekivao da budem abnormalno popularan, što mi se u jednom trenutku života i dogodilo. Hteo sam samo da radim ono što volim-da sviram. Sada mi je drago što sam dečje bolesti popularnosti preležao jako rano. Prvi put kada sam čuo repliku iz filma “Mi nismo anđeli” odreagovao sam: Ko? Ja frajer?”
„Danas niko ne trči za mnom, ali se ljudi iznenade kada me vide u autobusu, tramvaju, ili bilo kom gradskom prevozu. Nemam dozvolu i ne vozim kola. Kada sam trebao da polažem vožnju, tog dana je umro Tito. Otišao sam na polaganje, ali se niko od policajaca nije pojavio. Nikada posle toga nisam ni pokušao da sednem u kola. Ne zanima me to. Supruga i sin me voze. Ja sebe ne mogu da vozim. Mada, nisam jedini, nas trojica u grupi nemamo vozačku dozvolu.”
