Пређи на садржај

Милутин Ивковић

Извор: Викицитат
Милутин Ивковић (1928)

Милутин Ивковић (3. март 1906 — 25. мај 1943) je био југословенски фудбалер, лекар и резервни санитетски поручник Југословенске војске.

Цитати[уреди]

„Идеја, да универзитетска омладина узме у своје руке иницијативу за развој правог аматерског спорта, није нова. Она постоји, и већ је уродила плодом у многим културним земљама. Нова је код нас, где је дошла, пошто је обишла скоро цео свет. Али, иако је дошла тек сада, она није задоцнила. Може се рећи да је дошла у право време, баш у тренутку када се наш спорт налази у таквој фази развитка, да је ова идеја о оснивању универзитетског спорта најпотребнија. Наш спорт се налази у овом тренутку у својој критичној фази. Он је дошао до тог ступња у своме развитку, да се код њега све мање обраћа пажња на прави циљ спорта, и да се све више појављује тенденција, да се спорт искористи као атракција за ширу гледалачку публику. Затим, као извор економске користи за један мањи број лица, којима то постаје занат. То су с једне стране они који физички упражњавају извесне спортове, а с друге стране они који намешан и вешт начин користе и претварају у новац физичке способности и могућности других. Другим речима, пут којим сада идемо води сигурно ка професионализму. Спорт престаје да буде средство за физичко снажење и постизање душевног задовољства које произилази из осећања телесног здравља постаје занат.”


„Код таквог стања ствари, неко треба да пружи овим омладинцима жељног спорта, ради самог спорта, могућност да се развију и да тако користе себи, а уједно ће време користити ширење спортске идеје у целом народу. Улогу онога који ће да преузме идеју аматерског спорта, дакле правог спорта, од оних којима је он престао да буде циљ, ту улогу треба да одигра универзитетска омладина. Зашто баш она? Откуда то да универзитетска омладина има највише услова да буде жижа аматерског спорта у једној земљи. Зато што омладинац који посећује универзитет већ има пред собом известан животни циљ за који се спрема на универзитету тако да постоји код њега смањена могућност да падне у искушење да се одрекне свога будућег позива...”


„Спорт на универзитету пружа и женској омладини прилике да се развија у спортском духу. У данашњем спорту учешће жена сведено је на минимум. Жене својим учешћем у спортовима не доносе материјалне користи и као такве нису интересантне за људе који данас воде спорт. Универзитетски спорт, ако је од првог дана постављен на једну солидну и савремену основу, мора да боље резултате него какав краткотрајни курс за физичко васпитање омладине. Студент спортиста, радом у универзитетском удружењу у времену од четири до пет година, стиче толико знања и љубави за спорт, да ће бити одличан и бесплатан пропагатор спорта тамо где га после завршених студија његов животни позив одведе. Ако се студентима пружи могућност да на универзитету имају добре спортске учитеље, који ће их исправно упутити у одговарајућу грану спорта, ти студенти биће доцније најбољи народни учитељи за спорт, и својим плодним радом у народу, за кратко време надокнадити све издатке учињене за њихово спортско образовање.”


„Универзитет би био тај, који би удружењу имао да оно, што је основно потребно за опстанак и рад оваквог једног удружења, а то је земљиште, на коме ће се подићи све оно што је потребно за вежбање у разним спортовима. Универзитет би имао да помогне удружењу да може да прибави стручне тренере за све гране спорта. Универзитетске медицинске установе имале би да воде контролу над здравственим стањем чланова удружења.”