Milutin Ivković
.jpg)
Milutin Ivković (3. mart 1906 — 25. maj 1943) je bio jugoslovenski fudbaler, lekar i rezervni sanitetski poručnik Jugoslovenske vojske.
Citati
[uredi]„Ideja, da univerzitetska omladina uzme u svoje ruke inicijativu za razvoj pravog amaterskog sporta, nije nova. Ona postoji, i već je urodila plodom u mnogim kulturnim zemljama. Nova je kod nas, gde je došla, pošto je obišla skoro ceo svet. Ali, iako je došla tek sada, ona nije zadocnila. Može se reći da je došla u pravo vreme, baš u trenutku kada se naš sport nalazi u takvoj fazi razvitka, da je ova ideja o osnivanju univerzitetskog sporta najpotrebnija. Naš sport se nalazi u ovom trenutku u svojoj kritičnoj fazi. On je došao do tog stupnja u svome razvitku, da se kod njega sve manje obraća pažnja na pravi cilj sporta, i da se sve više pojavljuje tendencija, da se sport iskoristi kao atrakcija za širu gledalačku publiku. Zatim, kao izvor ekonomske koristi za jedan manji broj lica, kojima to postaje zanat. To su s jedne strane oni koji fizički upražnjavaju izvesne sportove, a s druge strane oni koji namešan i vešt način koriste i pretvaraju u novac fizičke sposobnosti i mogućnosti drugih. Drugim rečima, put kojim sada idemo vodi sigurno ka profesionalizmu. Sport prestaje da bude sredstvo za fizičko snaženje i postizanje duševnog zadovoljstva koje proizilazi iz osećanja telesnog zdravlja postaje zanat.”
„Kod takvog stanja stvari, neko treba da pruži ovim omladincima željnog sporta, radi samog sporta, mogućnost da se razviju i da tako koriste sebi, a ujedno će vreme koristiti širenje sportske ideje u celom narodu. Ulogu onoga koji će da preuzme ideju amaterskog sporta, dakle pravog sporta, od onih kojima je on prestao da bude cilj, tu ulogu treba da odigra univerzitetska omladina. Zašto baš ona? Otkuda to da univerzitetska omladina ima najviše uslova da bude žiža amaterskog sporta u jednoj zemlji. Zato što omladinac koji posećuje univerzitet već ima pred sobom izvestan životni cilj za koji se sprema na univerzitetu tako da postoji kod njega smanjena mogućnost da padne u iskušenje da se odrekne svoga budućeg poziva...”
„Sport na univerzitetu pruža i ženskoj omladini prilike da se razvija u sportskom duhu. U današnjem sportu učešće žena svedeno je na minimum. Žene svojim učešćem u sportovima ne donose materijalne koristi i kao takve nisu interesantne za ljude koji danas vode sport. Univerzitetski sport, ako je od prvog dana postavljen na jednu solidnu i savremenu osnovu, mora da bolje rezultate nego kakav kratkotrajni kurs za fizičko vaspitanje omladine. Student sportista, radom u univerzitetskom udruženju u vremenu od četiri do pet godina, stiče toliko znanja i ljubavi za sport, da će biti odličan i besplatan propagator sporta tamo gde ga posle završenih studija njegov životni poziv odvede. Ako se studentima pruži mogućnost da na univerzitetu imaju dobre sportske učitelje, koji će ih ispravno uputiti u odgovarajuću granu sporta, ti studenti biće docnije najbolji narodni učitelji za sport, i svojim plodnim radom u narodu, za kratko vreme nadoknaditi sve izdatke učinjene za njihovo sportsko obrazovanje.”
„Univerzitet bi bio taj, koji bi udruženju imao da ono, što je osnovno potrebno za opstanak i rad ovakvog jednog udruženja, a to je zemljište, na kome će se podići sve ono što je potrebno za vežbanje u raznim sportovima. Univerzitet bi imao da pomogne udruženju da može da pribavi stručne trenere za sve grane sporta. Univerzitetske medicinske ustanove imale bi da vode kontrolu nad zdravstvenim stanjem članova udruženja.”
