Милутин Бојић

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Милутин Бојић (19. мај 1892 — 8. новембар 1917) је био српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату.

Цитати

• Црне, истоветне, страшну причу зборе,
  Како је ужасно с другим једнак бити.
  Тишина: пролазност и вечност се боре.
  Све крај мене пада у њихове нити.
  Ала је ужасно с другим једнак бити!
  • Вране (1910), строфа 2.

• Волим твоје уде сазреле и вруће
  И детињско око што немиром жеже;
  Волим те кад лицем плане ти чезнуће,
  Кад се мрком кожом проспу руже свеже.
  • Ветром шибани (1912), строфа 1.

• Лутасмо пустињом одмереним ходом
  Без огњишта свога, огољена раја,
  Али сумња нашим не застре се сводом.
  Не тражисмо Бог да сиђе са Синаја.
  • Кроз пустињу (1915), строфа 1.

• Пустиња је наша страшнија од оне
  Којом ишао је народ изабрани.
  Појени смо крвљу вриштеће Горгоне,
  Но сумњом нам нису затровани дани.
  • Кроз пустињу (1915), строфа 3.

• Последњу кап крви бесно ћемо дати,
  Да се њом испишу грозни летописи.
  • Кроз пустињу (1915), строфа 4.

• Охоли, мада без рода и крова.
  Спремни смо гробља да сејемо нова.
  • Сејачи (1913), строфа 6.

• Ја сам онај што се смеје када рида.
  • Усуд (1917), строфа 6.

• Ја плакати нећу над кулама палим,
  Ни у пустом дому тугованке плести,
  Јер не можеш собом небо ми одвести,
  А ја знам на песку дићи Јерусалим!
  • Бело усијање (1917), строфа 2.

• Отаџбина наша са патње је знана,
  Лутајући ми је носимо у себи;
  Она је у крви наших вечних рана,
  И, кушам те, судбо, такву је погреби!
  • Без узвика (1917), строфа 2.

• Кад се све добија, све се мора дати,
  Јер губитком раја свет је среће створен.
  • Самосвест (1917), строфа 4.

• Буди горд, годишта што ти име носе,
  Што на твом ће гробу унук ведар снити.
  А теби ореол најлепши ће бити
  Твоје у борбама оседеле косе.
  • Самосвест (1917), строфа 5.

• О, ви што с далеких долазите страна,
  Радознало у нас упирете очи,
  Да ли знате јаук гора и пољана
  И о чему наше црно тле сведочи?
  • Туђој крви (1917), строфа 2.

• Ви под сурим небом осмеха сте пуни,
  А нас под ведрином скрите сузе гуше,
  Нас који за украс вашој моћној круни
  Нисмо могли дати ништа — него душе.
  • Туђој крви (1917), строфа 3.

• О, хвала за капи крви проливене!
  Авај, то је символ наших скромних гнезда,
  То је страшна повест борбе неречене,
  То је искра луче сред хучних најезда.
  • Туђој крви (1917), строфа 5.

• Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
  Газите тихим ходом!
  Опело гордо држим у доба језе ноћне
  Над овом светом водом.
  • Плава гробница (1917), строфа 1.

Ненаведен извор

• Вратићу се истим, још једном радосна, ускрснута, неустрашива ... Бићу поносан како сте ме некада познавали на пољима славним позлаћеним.