Milutin Bojić

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Milutin Bojić (19. maj 1892 — 8. novembar 1917) je bio srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar, pozorišni recenzent i srpski vojnik u Prvom svetskom ratu.

Citati

• Crne, istovetne, strašnu priču zbore,
  Kako je užasno s drugim jednak biti.
  Tišina: prolaznost i večnost se bore.
  Sve kraj mene pada u njihove niti.
  Ala je užasno s drugim jednak biti!
  • Vrane (1910), strofa 2.

• Volim tvoje ude sazrele i vruće
  I detinjsko oko što nemirom žeže;
  Volim te kad licem plane ti čeznuće,
  Kad se mrkom kožom prospu ruže sveže.
  • Vetrom šibani (1912), strofa 1.

• Lutasmo pustinjom odmerenim hodom
  Bez ognjišta svoga, ogoljena raja,
  Ali sumnja našim ne zastre se svodom.
  Ne tražismo Bog da siđe sa Sinaja.
  • Kroz pustinju (1915), strofa 1.

• Pustinja je naša strašnija od one
  Kojom išao je narod izabrani.
  Pojeni smo krvlju vrišteće Gorgone,
  No sumnjom nam nisu zatrovani dani.
  • Kroz pustinju (1915), strofa 3.

• Poslednju kap krvi besno ćemo dati,
  Da se njom ispišu grozni letopisi.
  • Kroz pustinju (1915), strofa 4.

• Oholi, mada bez roda i krova.
  Spremni smo groblja da sejemo nova.
  • Sejači (1913), strofa 6.

• Ja sam onaj što se smeje kada rida.
  • Usud (1917), strofa 6.

• Ja plakati neću nad kulama palim,
  Ni u pustom domu tugovanke plesti,
  Jer ne možeš sobom nebo mi odvesti,
  A ja znam na pesku dići Jerusalim!
  • Belo usijanje (1917), strofa 2.

• Otadžbina naša sa patnje je znana,
  Lutajući mi je nosimo u sebi;
  Ona je u krvi naših večnih rana,
  I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!
  • Bez uzvika (1917), strofa 2.

• Kad se sve dobija, sve se mora dati,
  Jer gubitkom raja svet je sreće stvoren.
  • Samosvest (1917), strofa 4.

• Budi gord, godišta što ti ime nose,
  Što na tvom će grobu unuk vedar sniti.
  A tebi oreol najlepši će biti
  Tvoje u borbama osedele kose.
  • Samosvest (1917), strofa 5.

• O, vi što s dalekih dolazite strana,
  Radoznalo u nas upirete oči,
  Da li znate jauk gora i poljana
  I o čemu naše crno tle svedoči?
  • Tuđoj krvi (1917), strofa 2.

• Vi pod surim nebom osmeha ste puni,
  A nas pod vedrinom skrite suze guše,
  Nas koji za ukras vašoj moćnoj kruni
  Nismo mogli dati ništa — nego duše.
  • Tuđoj krvi (1917), strofa 3.

• O, hvala za kapi krvi prolivene!
  Avaj, to je simvol naših skromnih gnezda,
  To je strašna povest borbe nerečene,
  To je iskra luče sred hučnih najezda.
  • Tuđoj krvi (1917), strofa 5.

• Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
  Gazite tihim hodom!
  Opelo gordo držim u doba jeze noćne
  Nad ovom svetom vodom.
  • Plava grobnica (1917), strofa 1.

Nenaveden izvor

• Vratiću se istim, još jednom radosna, uskrsnuta, neustrašiva ... Biću ponosan kako ste me nekada poznavali na poljima slavnim pozlaćenim.