Милорад Митровић (песник)

У мајке је ћерка била,
Ко̂ дан лепа, ко̂ цвет чедна,
Па заволе једно момче, —
Била једном ружа једна.

Милорад Ј. Митровић (20. фебруар 1867 — 15. мај 1907) је био српски песник.

Цитати

А тиче ми слатко тепа
И тепањем песму свија:
„Не угуши гласа лепа,
Певај себи као и ја.”

Ти сазнање тражиш? То су тешки пути.

И Христос се диже смело, —
Са лица му светлост сину,
И започе свето дело
За слободу и истину.

Ми смо срећни! Као море
Простире се љубав чиста, —
И у њојзи, с неба горе,
Кроз звезде се нада блиста…

Уздахнуло момче од тешкога бола
И заплака горко, што је вила хола.

Поздрави бурним крилом крваве оне дане,
И шири силна крила, сведоче српске ране; —
Узалуд оштре стреле, окова залуд звека,
Косовског орла старог победа нова чека…

Твоја мржња, чим је видиш
У љубав ће да се створи.

Ти си, старче, имô право.
Ја за мржњу не знам више,
Усне њене, њене очи,
Мач освете преломише.

• Поздрави бурним крилом крваве оне дане,
  И шири силна крила, сведоче српске ране; —
  Узалуд оштре стреле, окова залуд звека,
  Косовског орла старог победа нова чека…
  • Косовском орлу (1889), строфа 1.

• Шири, о шири крила, љубимче вечне славе,
  Дочекај буру ову и опет горде главе;
  Косово даће снагу, треба ли снага нова,
  А мачеви су наши од старог српског кова.
  • Косовском орлу (1889), строфа 1.

• Векова пет је прошло, — и мрак ће већ да мине,
  Да права српска слава у пуном чару сине:
  Запад се с ропством брати, — не дај му бесној власти,
  На браник ступај борни, исток нам треба спасти.
  • Косовском орлу (1889), строфа 1.

• Месец сија с неба ведра
  И смеши се на нас двоје;
  А обале, цветна недра,
  У крило нас маме своје…
  • На мору (1889), строфа 1.

• Па што стрепиш, душо верна,
  Мáни сузе, шта те плаши?
  Та пучина неизмерна
  То је јава снова наши’!
  • На мору (1889), строфа 3.

• Ми смо срећни! Као море
  Простире се љубав чиста, —
  И у њојзи, с неба горе,
  Кроз звезде се нада блиста…
  • На мору (1889), строфа 7.

• Старац диже веђе, што му очи крију:
  „Два се пута, сине, испред тебе вију.
  Да ли волиш поћи заблуди и лажи,
  Ил’ сазнања мету твоја душа тражи?”
  Склопио сам руке па му рекох тада:
  „Упути ме, старче, где сазнање влада.”
  „Ти сазнање тражиш? То су тешки пути.”
  • При постању (1889), строфа 4—7.

• А она се осмехнула:
  „Чуј ме,” рече, „ја сам она,
  Коју носиш у дну срца,
  Ал’ у коју не верујеш.
  Ал’ када ме, момче, сазнаш
  И дарове моје примиш,
  Казнићу те једном казном,
  Најстрашнијом измеђ свију.”
  • Пустиник (1889), строфа 8.

• Кад је питах уздрхтало:
  „Хоћеш, душо, моја бити?”
  И осетих у том трену
  На грудима главу њену.
  • Пустиник (1889), строфа 13.

• Душа мрачна светлост неће,
  Њојзи годи лажи тмина: —
  А ко хтедне људству среће,
  Тога стиже зла судбина.
  • Христос васкрес! (1890), строфа 1.

• И Христос се диже смело, —
  Са лица му светлост сину,
  И започе свето дело
  За слободу и истину.
  • Христос васкрес! (1890), строфа 2.

• Реч му свака сила беше,
  Са благошћу обест кроти, —
  Па зато га и распеше
  Мрачне душе на Голготи…
  • Христос васкрес! (1890), строфа 3.

• Ко год страда ради људи,
  Тај и с крста побеђује.
  • Христос васкрес! (1890), строфа 4.

• Па у славу тога дана,
  Од кад пада престо зала,
  Христос васкрсʼ, сило знана,
  Поборници идеала!
  • Христос васкрес! (1890), строфа 5.

• И сад се људство смеје заблуди свога века,
  Ал’ идол мирно сноси, што хтеде судба прека;
  Он људе добро знаде и чека с пуно нада,
      Да опет светом влада.
  • Идол (1890), строфа 3.

• И он клече пред њом, да јој јаде збори,
  Али виле неста у зеленој гори.
  Уздахнуло момче од тешкога бола
  И заплака горко, што је вила хола.
  • Једна прича (1893), строфа 7. и 8.

• Суза пада доле, нежно цвеће роси,
  А он оде дома, да га туга скоси…
  А кад на то место затим дође вила,
  Она нађе сузе, што је љубав лила.
  У ђердан их ниже и у бисер ствара
  И окити груди ради већег чара.
  • Једна прича (1893), строфа 9—11.

• Видов-дане, чудни дане,
  Клео бих те! Алʼ не, нећу.
  Још ми понос вида ране,
  Још верујем српску срећу.
  • На Видов-дан 1894. године (1894), строфа 4.

• Дон Рамиро коња јаше
  У младачком, бујном жару,
  А пита га седи слуга:
  „Куда тако, господару?”
  • Дон Рамиро (1894), строфа 1.

• Ти си, старче, имô право —
  Заседа ме тамо срела;
  Алʼ сад зато гавран кљује
  Неколико мртвих тела.
  • Дон Рамиро (1894), строфа 6.

• „О, не иди; о, не иди!”
  Опет старац брижно збори:
  „Твоја мржња, чим је видиш
  У љубав ће да се створи.”
  • Дон Рамиро (1894), строфа 9.

• Ти си, старче, имô право.
  Ја за мржњу не знам више,
  Усне њене, њене очи,
  Мач освете преломише.
  • Дон Рамиро (1894), строфа 12.

• О лепоти доне Ане
  Већ говори Мадрид цео;
  Ал’ њен поглед још се није
  Са погледом мушким срео;
  „Ја презирем људе,” вели,
  А љубави и не жели.
  • Папучица (1894), строфа 1.

• Ал’ сем Ане у Мадриду
  И дон Педро још се слави.
  То је витез дивна лица,
  А дон Жуан при том прави.
  • Папучица (1894), строфа 2.

• И пољубац други паде,
  А Ана се смеје слађе.
  Ал’ у маху ту је трећи,
  Што румене усне нађе […]
  • Папучица (1894), строфа 24.

• Не питај ме, већ ме уби,
  Ја сам грешник, што те љуби!
  • Папучица (1894), строфа 25.

• Она сања. Себе види
  У поднебљу Грчке своје,
  Ено тамо голе хриди
  И обале, како стоје.
  Сад валове слуша морске
  И одјеке буре бесне,
  Илʼ продоле гледа горске
  И планине поднебесне;
  И дом очев ено ту је,
  И под кров се она вије, —
  Ал’ какав се јаук чује?
  То долазе Османлије.
  И ње ради ханџар сева,
  И смрт хладна шири крила,
  Ал’ кад преста бојна врева,
  Робињом је она била.
  • Робиња (1894), строфа 2.

• Она хоће лепшег чара,
  Што слобода мила дели,
  Она себи љубав ствара,
  Само срце како жели.
  И да стигне ову мету,
  Отела би себе јаду.
  А овако? Тешко цвету,
  Што у густом цвета хладу.
  • Робиња (1894), строфа 3.

• Њезин поглед некуд блуди
  Кроз решетке плавим сводом,
  Ко̂ тичици, која жуди
  Из крлетке за слободом.
  • Робиња (1894), строфа 19.

• Реч је једна, кажи, кажи,
  Ћутање те неће спасти;
  Већ те самрт себи тражи,
  Али ти је спас у власти.
  • Робиња (1894), строфа 3.

• Ни мете, ни оазе, ни стазе, нити пута,
  Пустиња вечна пукла. И опет, он не лута;
  Једна га звезда води и даје срцу крила,
      Слобода то је мила.
  • Бедуин (1894), строфа 3.

• Он чује тамо некуд, где робље тужно цвили,
  И јури напред смело на супрот адској сили;
  Сенуће бритка сабља и крв се скупа лити,
      Ал’ роба неће бити…
  • Бедуин (1894), строфа 4.

• Моју љубав зар да време збрише?
  • Ноћна посета (1894), стих 11.

• Маните ме моме миру, не рушите рајске снове,
  Та сујета, што вас креће, не прија ми и не гове.
  Ја не тражим од вас ништа. У поднебљу мога света
  Боље мислим, слађе сневам, и свака ми срећа цвета.
  • Песник (1895), строфа 1.

• Ко копитом радо бије,
  Магарац је, тако мним;
  А за таквог дворац није,
  Него штала. Тамо с њим!
  • Шах и песник (1896), строфа 8.

• Алʼ залуд чари и лепота њена,
  Кад јој је срце као хладна стена…
  • Пољубац (1896), строфа 8.

• У мајке је ћерка била,
  Ко̂ дан лепа, ко̂ цвет чедна,
  Па заволе једно момче, —
  Била једном ружа једна.
  • Била једном ружа једна (1896), строфа 1.

• Свуда људи божје име славе,
  А Бог прашта, кад су молбе праве.
  • Најтежи грех (1896), строфа 12.

• Устајте мртви и чујте ми речи,
  И гон’те таму што вам поглед пречи.
  Истина света поред вас је близу,
  Ал’ лаж вас води у грехе и низу…
  Кô и ви сада лутао сам и ја,
  И сањô срећу, коју Демон свија;
  Ал’ сину светлост са висине неба,
  И видех стазу којом ићи треба…
  • Пророк (1896), 1–8.

• И горко патим. Ал’ за лажну срећу
  Ја никад Бога одрећи се нећу…
  • Пророк (1896), 11–12.

• И мене демон кушао је једном;
  Разасу злато да блиста по ноћи,
  И позва себи све подземне моћи.
  „Видиш ли”, рече, „шта ми је у власти,
  И ја те могу од невоље спасти;
  Даћу ти сјаја и богатства многа,
  Ал’ само мене да признаш за Бога”…
  „Не, никад”, рекох. „Идем стазом правом,
  И залуд кукаш и срећом и стравом,
  Тело је смртно нека га нек’ пати,
  Ал’ душу своју ја ти нећу дати!”
  • Пророк (1896), 14–24.

• Ја јасно видим и дан својих нада,
  И срушен Демон где у пакô пада.
  • Пророк (1896), 27–28.

• Устај, душо моја! Из мртвила прени
  И прогони сумњу и мрак мисли њени’;
  Слађана је нада, у њој пуно чара,
  А искрена вера два живота ствара.
  • Недеља на селу (1897), строфа 2.

• „Певао бих, тицо мила,
  Кликтао бих из дна груди,
  Ал’ за ког би песма била,
  Кад су стене место људи?"
  А тиче ми слатко тепа
  И тепањем песму свија:
  „Не угуши гласа лепа,
  Певај себи као и ја.”
  • Ја и тица (1899), строфа 2. и 3.

• То беше витез чувен у свему:
  Мишица снажних, а срца чила,
  Копље је било играчка њему,
  А љута борба забава мила;
  Гдегод је дошô, чињаше чуда,
  И слава беше уз њега свуда.
  • Лепа Ванда (1899), строфа 13.

• Стан’, певачу, не ваља ти песма,
  Не певај ми робове, ни ланце,
  Звек и писка орише се доста
  По горама и кроз наше кланце.
  Нит’ ми певај песму очајања,
  И уздахе, и сузе у тузи:
  Ја презирем малодушне душе,
  Што је слабо, то по праху пузи…
  Поведи ме у светове лепше,
  У висине, где су орли чести,
  Запевај ми песму поноситу
  О слободи, љубави и свести.
  • Под врбама вавилонским (1899), строфе 1-3.

• Ха, ја сад тек појмим овај удес сав:
  Друго је магарац, а друго је лав!
  • Лав и магарац (1902), строфа 3.

• На бојишту мртав витез,
  Над њим гракћу црни врани,
  Алʼ десницом, што је пала,
  Још мач држи прекрхани.
  • Коста С. Таушановић (1902), строфа 1.

• Црни трази од окова, —
  А рад робља он је гинô,
  Црни трази од окова, —
  Отаџбино, отаџбино!
  • Коста С. Таушановић (1902), строфа 4.

• И ту стену длето пара
  На поругу срамну чину:
  „Незахвална отаџбина
  Својој жртви, своме сину.”
  • Коста С. Таушановић (1902), строфа 6.

• Где си, мајко Србијо,
  Последња је ора?
  • Одзив (1903), строфа 1.

• Већ мре Стара Србија,
  Спомен дана славниʼ;
  А крв тече бујицом
  Низ вардарске равни.
  • Одзив (1903), строфа 2.

• Обилића сети се,
  Не подлегни сраму,
  Авај, мајко Србијо,
  Мој студени каму.
  • Одзив (1903), строфа 4.

• Ја се смрти ни мало не бојим,
  Нити жалим за животом својим,
  Алʼ ја жалим, што ће ловац клети
  И по смрти да се нама свети:
  На наш рачун, рад тих прича вражиʼ,
  Триста и три измислиће лажи.
  • Две тице (1903), строфа 7—9.