Milorad Mitrović (pesnik)
.jpg)
Kô dan lepa, kô cvet čedna,
Pa zavole jedno momče, —
Bila jednom ruža jedna.
Milorad J. Mitrović (20. februar 1867 — 15. maj 1907) je bio srpski pesnik.
Citati
[uredi]
I tepanjem pesmu svija:
„Ne uguši glasa lepa,
Pevaj sebi kao i ja.”
Sa lica mu svetlost sinu,
I započe sveto delo
Za slobodu i istinu.
Prostire se ljubav čista, —
I u njojzi, s neba gore,
Kroz zvezde se nada blista…
I zaplaka gorko, što je vila hola.
_-_Osve%C4%87eno_Kosovo,_1914.jpg)
I širi silna krila, svedoče srpske rane; —
Uzalud oštre strele, okova zalud zveka,
Kosovskog orla starog pobeda nova čeka…
U ljubav će da se stvori.
Ja za mržnju ne znam više,
Usne njene, njene oči,
Mač osvete prelomiše.
- Pozdravi burnim krilom krvave one dane,
I širi silna krila, svedoče srpske rane; —
Uzalud oštre strele, okova zalud zveka,
Kosovskog orla starog pobeda nova čeka…- Kosovskom orlu (1889), strofa 1.
- Širi, o širi krila, ljubimče večne slave,
Dočekaj buru ovu i opet gorde glave;
Kosovo daće snagu, treba li snaga nova,
A mačevi su naši od starog srpskog kova.- Kosovskom orlu (1889), strofa 1.
- Vekova pet je prošlo, — i mrak će već da mine,
Da prava srpska slava u punom čaru sine:
Zapad se s ropstvom brati, — ne daj mu besnoj vlasti,
Na branik stupaj borni, istok nam treba spasti.- Kosovskom orlu (1889), strofa 1.
- Mesec sija s neba vedra
I smeši se na nas dvoje;
A obale, cvetna nedra,
U krilo nas mame svoje…- Na moru (1889), strofa 1.
- Pa što strepiš, dušo verna,
Máni suze, šta te plaši?
Ta pučina neizmerna
To je java snova naši’!- Na moru (1889), strofa 3.
- Mi smo srećni! Kao more
Prostire se ljubav čista, —
I u njojzi, s neba gore,
Kroz zvezde se nada blista…- Na moru (1889), strofa 7.
- Starac diže veđe, što mu oči kriju:
„Dva se puta, sine, ispred tebe viju.
Da li voliš poći zabludi i laži,
Il’ saznanja metu tvoja duša traži?”
Sklopio sam ruke pa mu rekoh tada:
„Uputi me, starče, gde saznanje vlada.”
„Ti saznanje tražiš? To su teški puti.”- Pri postanju (1889), strofa 4—7.
- A ona se osmehnula:
„Čuj me,” reče, „ja sam ona,
Koju nosiš u dnu srca,
Al’ u koju ne veruješ.
Al’ kada me, momče, saznaš
I darove moje primiš,
Kazniću te jednom kaznom,
Najstrašnijom izmeđ sviju.”- Pustinik (1889), strofa 8.
- Kad je pitah uzdrhtalo:
„Hoćeš, dušo, moja biti?”
I osetih u tom trenu
Na grudima glavu njenu.- Pustinik (1889), strofa 13.
- Duša mračna svetlost neće,
Njojzi godi laži tmina: —
A ko htedne ljudstvu sreće,
Toga stiže zla sudbina.- Hristos vaskres! (1890), strofa 1.
- I Hristos se diže smelo, —
Sa lica mu svetlost sinu,
I započe sveto delo
Za slobodu i istinu.- Hristos vaskres! (1890), strofa 2.
- Reč mu svaka sila beše,
Sa blagošću obest kroti, —
Pa zato ga i raspeše
Mračne duše na Golgoti…- Hristos vaskres! (1890), strofa 3.
- Ko god strada radi ljudi,
Taj i s krsta pobeđuje.- Hristos vaskres! (1890), strofa 4.
- Pa u slavu toga dana,
Od kad pada presto zala,
Hristos vaskrsʼ, silo znana,
Pobornici ideala!- Hristos vaskres! (1890), strofa 5.
- I sad se ljudstvo smeje zabludi svoga veka,
Al’ idol mirno snosi, što htede sudba preka;
On ljude dobro znade i čeka s puno nada,
Da opet svetom vlada.- Idol (1890), strofa 3.
- I on kleče pred njom, da joj jade zbori,
Ali vile nesta u zelenoj gori.
Uzdahnulo momče od teškoga bola
I zaplaka gorko, što je vila hola.- Jedna priča (1893), strofa 7. i 8.
- Suza pada dole, nežno cveće rosi,
A on ode doma, da ga tuga skosi…
A kad na to mesto zatim dođe vila,
Ona nađe suze, što je ljubav lila.
U đerdan ih niže i u biser stvara
I okiti grudi radi većeg čara.- Jedna priča (1893), strofa 9—11.
- Vidov-dane, čudni dane,
Kleo bih te! Alʼ ne, neću.
Još mi ponos vida rane,
Još verujem srpsku sreću.- Na Vidov-dan 1894. godine (1894), strofa 4.
- Don Ramiro konja jaše
U mladačkom, bujnom žaru,
A pita ga sedi sluga:
„Kuda tako, gospodaru?”- Don Ramiro (1894), strofa 1.
- Ti si, starče, imô pravo —
Zaseda me tamo srela;
Alʼ sad zato gavran kljuje
Nekoliko mrtvih tela.- Don Ramiro (1894), strofa 6.
- „O, ne idi; o, ne idi!”
Opet starac brižno zbori:
„Tvoja mržnja, čim je vidiš
U ljubav će da se stvori.”- Don Ramiro (1894), strofa 9.
- Ti si, starče, imô pravo.
Ja za mržnju ne znam više,
Usne njene, njene oči,
Mač osvete prelomiše.- Don Ramiro (1894), strofa 12.
- O lepoti done Ane
Već govori Madrid ceo;
Al’ njen pogled još se nije
Sa pogledom muškim sreo;
„Ja prezirem ljude,” veli,
A ljubavi i ne želi.- Papučica (1894), strofa 1.
- Al’ sem Ane u Madridu
I don Pedro još se slavi.
To je vitez divna lica,
A don Žuan pri tom pravi.- Papučica (1894), strofa 2.
- I poljubac drugi pade,
A Ana se smeje slađe.
Al’ u mahu tu je treći,
Što rumene usne nađe […]- Papučica (1894), strofa 24.
- Ne pitaj me, već me ubi,
Ja sam grešnik, što te ljubi!- Papučica (1894), strofa 25.
- Ona sanja. Sebe vidi
U podneblju Grčke svoje,
Eno tamo gole hridi
I obale, kako stoje.
Sad valove sluša morske
I odjeke bure besne,
Ilʼ prodole gleda gorske
I planine podnebesne;
I dom očev eno tu je,
I pod krov se ona vije, —
Al’ kakav se jauk čuje?
To dolaze Osmanlije.
I nje radi handžar seva,
I smrt hladna širi krila,
Al’ kad presta bojna vreva,
Robinjom je ona bila.- Robinja (1894), strofa 2.
- Ona hoće lepšeg čara,
Što sloboda mila deli,
Ona sebi ljubav stvara,
Samo srce kako želi.
I da stigne ovu metu,
Otela bi sebe jadu.
A ovako? Teško cvetu,
Što u gustom cveta hladu.- Robinja (1894), strofa 3.
- Njezin pogled nekud bludi
Kroz rešetke plavim svodom,
Kô tičici, koja žudi
Iz krletke za slobodom.- Robinja (1894), strofa 19.
- Reč je jedna, kaži, kaži,
Ćutanje te neće spasti;
Već te samrt sebi traži,
Ali ti je spas u vlasti.- Robinja (1894), strofa 3.
- Ni mete, ni oaze, ni staze, niti puta,
Pustinja večna pukla. I opet, on ne luta;
Jedna ga zvezda vodi i daje srcu krila,
Sloboda to je mila.- Beduin (1894), strofa 3.
- On čuje tamo nekud, gde roblje tužno cvili,
I juri napred smelo na suprot adskoj sili;
Senuće britka sablja i krv se skupa liti,
Al’ roba neće biti…- Beduin (1894), strofa 4.
- Moju ljubav zar da vreme zbriše?
- Noćna poseta (1894), stih 11.
- Manite me mome miru, ne rušite rajske snove,
Ta sujeta, što vas kreće, ne prija mi i ne gove.
Ja ne tražim od vas ništa. U podneblju moga sveta
Bolje mislim, slađe snevam, i svaka mi sreća cveta.- Pesnik (1895), strofa 1.
- Ko kopitom rado bije,
Magarac je, tako mnim;
A za takvog dvorac nije,
Nego štala. Tamo s njim!- Šah i pesnik (1896), strofa 8.
- Alʼ zalud čari i lepota njena,
Kad joj je srce kao hladna stena…- Poljubac (1896), strofa 8.
- U majke je ćerka bila,
Kô dan lepa, kô cvet čedna,
Pa zavole jedno momče, —
Bila jednom ruža jedna.- Bila jednom ruža jedna (1896), strofa 1.
- Svuda ljudi božje ime slave,
A Bog prašta, kad su molbe prave.- Najteži greh (1896), strofa 12.
- Ustajte mrtvi i čujte mi reči,
I gon’te tamu što vam pogled preči.
Istina sveta pored vas je blizu,
Al’ laž vas vodi u grehe i nizu…
Kô i vi sada lutao sam i ja,
I sanjô sreću, koju Demon svija;
Al’ sinu svetlost sa visine neba,
I videh stazu kojom ići treba…- Prorok (1896), 1–8.
- I gorko patim. Al’ za lažnu sreću
Ja nikad Boga odreći se neću…- Prorok (1896), 11–12.
- I mene demon kušao je jednom;
Razasu zlato da blista po noći,
I pozva sebi sve podzemne moći.
„Vidiš li”, reče, „šta mi je u vlasti,
I ja te mogu od nevolje spasti;
Daću ti sjaja i bogatstva mnoga,
Al’ samo mene da priznaš za Boga”…
„Ne, nikad”, rekoh. „Idem stazom pravom,
I zalud kukaš i srećom i stravom,
Telo je smrtno neka ga nek’ pati,
Al’ dušu svoju ja ti neću dati!”- Prorok (1896), 14–24.
- Ja jasno vidim i dan svojih nada,
I srušen Demon gde u pakô pada.- Prorok (1896), 27–28.
- Ustaj, dušo moja! Iz mrtvila preni
I progoni sumnju i mrak misli njeni’;
Slađana je nada, u njoj puno čara,
A iskrena vera dva života stvara.- Nedelja na selu (1897), strofa 2.
- „Pevao bih, tico mila,
Kliktao bih iz dna grudi,
Al’ za kog bi pesma bila,
Kad su stene mesto ljudi?"
A tiče mi slatko tepa
I tepanjem pesmu svija:
„Ne uguši glasa lepa,
Pevaj sebi kao i ja.”- Ja i tica (1899), strofa 2. i 3.
- To beše vitez čuven u svemu:
Mišica snažnih, a srca čila,
Koplje je bilo igračka njemu,
A ljuta borba zabava mila;
Gdegod je došô, činjaše čuda,
I slava beše uz njega svuda.- Lepa Vanda (1899), strofa 13.
- Stan’, pevaču, ne valja ti pesma,
Ne pevaj mi robove, ni lance,
Zvek i piska oriše se dosta
Po gorama i kroz naše klance.
Nit’ mi pevaj pesmu očajanja,
I uzdahe, i suze u tuzi:
Ja prezirem malodušne duše,
Što je slabo, to po prahu puzi…
Povedi me u svetove lepše,
U visine, gde su orli česti,
Zapevaj mi pesmu ponositu
O slobodi, ljubavi i svesti.- Pod vrbama vavilonskim (1899), strofe 1-3.
- Ha, ja sad tek pojmim ovaj udes sav:
Drugo je magarac, a drugo je lav!- Lav i magarac (1902), strofa 3.
- Na bojištu mrtav vitez,
Nad njim grakću crni vrani,
Alʼ desnicom, što je pala,
Još mač drži prekrhani.- Kosta S. Taušanović (1902), strofa 1.
- Crni trazi od okova, —
A rad roblja on je ginô,
Crni trazi od okova, —
Otadžbino, otadžbino!- Kosta S. Taušanović (1902), strofa 4.
- I tu stenu dleto para
Na porugu sramnu činu:
„Nezahvalna otadžbina
Svojoj žrtvi, svome sinu.”- Kosta S. Taušanović (1902), strofa 6.
- Gde si, majko Srbijo,
Poslednja je ora?- Odziv (1903), strofa 1.
- Već mre Stara Srbija,
Spomen dana slavniʼ;
A krv teče bujicom
Niz vardarske ravni.- Odziv (1903), strofa 2.
- Obilića seti se,
Ne podlegni sramu,
Avaj, majko Srbijo,
Moj studeni kamu.- Odziv (1903), strofa 4.
- Ja se smrti ni malo ne bojim,
Niti žalim za životom svojim,
Alʼ ja žalim, što će lovac kleti
I po smrti da se nama sveti:
Na naš račun, rad tih priča vražiʼ,
Trista i tri izmisliće laži.- Dve tice (1903), strofa 7—9.
