Пређи на садржај

Милан Бабић

Извор: Викицитат
Милан Бабић на изборном плакату, 1993. године

Милан Бабић, први председник Републике Српске Крајине.

Цитати[уреди]

„После педесеточасовног мучења, које нам је то Председништво приредило, у паузи ми је пришао Бора Јовић и почео да прича шта све могу учинити са мном. Ја му на том одговорим, дословце: Боро Србине, хајде да правимо Србију. На то се он окренуо и отишао.”

— 1992.[1]

„Југословенством званичници обмањују народ да ће на тај начин Срби ући у састав државе у којој ће бити већина српског народа. Међутим, југословенство какво се сада пројектује из кабинета председника Републике и из Подгорице, искључује Србе у Крајини из такве државе. Једноставно речено, ово југословенство које се сада лансира је обмана за Крајишнике, и зато је наша перспектива и наша будућност јасно дефинисана: национална политика и стварање српске државе или савез српских држава, а никакве идеолошке и несрпске државе Југославије.”

— 1992.[2]

„Излазим пред овај трибунал са дубоким осјећањем срамоте и кајања. Дозволио сам себи да учествујем у прогону најгоре врсте против људи само зато што су били Хрвати а не Срби. Невини људи су били прогањани, невини људи су насилно истјерани из својих кућа и невини људи су убијани. Чак и након што сам сазнао шта се догодило, ћутао сам о томе. Још горе, наставио сам са службом и кроз моје властите активности постајао лично одговоран за нехумане поступке који су погодили невине људе. Жаљење које осјећам због тога је бол са којим морам живјети остатак живота. Ови злочини и моје учешће у њима никада не могу бити оправдани. Остајем без ријечи када треба да изразим дубоку дубину мог кајања за оно што сам учинио и за утицај мога гријеха на друге. Могу само да се надам да, износећи истину, признавањем кривице и изражавањем мог кајања могу послужити као примјер онима који још погрешно вјерују да таква нечовјечна поступања могу икада бити оправдано. Само истина може дати могућност српском народу да се ратерети колективне срамоте. Само признањем кривице, ја могу преузети одговорност за све погрешно што сам урадио. Ја се надам да својим кајањем могу бар мало олакшати патњу онима који су патили. Схватио сам да нам непријатељства и подељеност никада не могу послужити да боље живимо. Схватио сам да наша припадност истој људској врсти је значајнија од било које разлике између нас. Схватио сам да само кроз наше међусобно разумијевање и помирење можемо имати шансу да живимо као људи у миру и тако обезбиједимо бољу будућност за нашу дјецу и генерације које долазе. Молио сам Бога да ми помогне да се покајем и захваљујем Богу на могућности коју ми је пружио да изразим своје кајање. Молим моју браћу Хрвате да опросте својој браћи Србима. Преклињем мој српски народ да остави прошлост иза себе и окрене се будућности где ће добро, саосјећање и правда на неки начин олакшати резултате зла у коме сам и сам учествовао. И на крају, без резервно, стављам све на располагање овом трибуналу и међународном праву. Хвала.”

— 2004.[3]

Референце[уреди]

  1. Погледи, број 107, страница 26, 24. априла 1992.
  2. Погледи, број 107, страница 26, 24. априла 1992.
  3. Milan Babić, („ICTY”, 27 January 2004)