Milan Babić
Milan Babić, prvi predsednik Republike Srpske Krajine.
Citati
[uredi]„Posle pedesetočasovnog mučenja, koje nam je to Predsedništvo priredilo, u pauzi mi je prišao Bora Jović i počeo da priča šta sve mogu učiniti sa mnom. Ja mu na tom odgovorim, doslovce: Boro Srbine, hajde da pravimo Srbiju. Na to se on okrenuo i otišao.”
— 1992.[1]
„Jugoslovenstvom zvaničnici obmanjuju narod da će na taj način Srbi ući u sastav države u kojoj će biti većina srpskog naroda. Međutim, jugoslovenstvo kakvo se sada projektuje iz kabineta predsednika Republike i iz Podgorice, isključuje Srbe u Krajini iz takve države. Jednostavno rečeno, ovo jugoslovenstvo koje se sada lansira je obmana za Krajišnike, i zato je naša perspektiva i naša budućnost jasno definisana: nacionalna politika i stvaranje srpske države ili savez srpskih država, a nikakve ideološke i nesrpske države Jugoslavije.”
— 1992.[2]
„Izlazim pred ovaj tribunal sa dubokim osjećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su bili Hrvati a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno istjerani iz svojih kuća i nevini ljudi su ubijani. Čak i nakon što sam saznao šta se dogodilo, ćutao sam o tome. Još gore, nastavio sam sa službom i kroz moje vlastite aktivnosti postajao lično odgovoran za nehumane postupke koji su pogodili nevine ljude. Žaljenje koje osjećam zbog toga je bol sa kojim moram živjeti ostatak života. Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani. Ostajem bez riječi kada treba da izrazim duboku dubinu mog kajanja za ono što sam učinio i za uticaj moga grijeha na druge. Mogu samo da se nadam da, iznoseći istinu, priznavanjem krivice i izražavanjem mog kajanja mogu poslužiti kao primjer onima koji još pogrešno vjeruju da takva nečovječna postupanja mogu ikada biti opravdano. Samo istina može dati mogućnost srpskom narodu da se ratereti kolektivne sramote. Samo priznanjem krivice, ja mogu preuzeti odgovornost za sve pogrešno što sam uradio. Ja se nadam da svojim kajanjem mogu bar malo olakšati patnju onima koji su patili. Shvatio sam da nam neprijateljstva i podeljenost nikada ne mogu poslužiti da bolje živimo. Shvatio sam da naša pripadnost istoj ljudskoj vrsti je značajnija od bilo koje razlike između nas. Shvatio sam da samo kroz naše međusobno razumijevanje i pomirenje možemo imati šansu da živimo kao ljudi u miru i tako obezbijedimo bolju budućnost za našu djecu i generacije koje dolaze. Molio sam Boga da mi pomogne da se pokajem i zahvaljujem Bogu na mogućnosti koju mi je pružio da izrazim svoje kajanje. Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gde će dobro, saosjećanje i pravda na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao. I na kraju, bez rezervno, stavljam sve na raspolaganje ovom tribunalu i međunarodnom pravu. Hvala.”
— 2004.[3]