Меша Селимовић

Meša Selimović

Меша Селимовић (26. април 1910 - 11. јул 1982) је истакнути југосовенски писац, који је стварао у другој половини XX века. После прве књиге, збирке приповедака "Прва четa" (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман "Тишине" (1961). Следе књиге, збирка приповедака "Туђа земља" (1962) и кратки поетски роман "Магла и мјесечина" (1965).

Цитати

• Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су такође чланови Српске академије наука и уметности и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.

С поштовањем и захвалношћу, Меша Селимовић.

О муслиманима

„Најзамршенији људи на свијету. Повијест се с нама горко нашалила. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо а нисмо прихваћени. Као рукавац што га бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме у страху од ма каква ријешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смo.”

— Дервиш и смрт

• „Ова као и све друге приче говоре о срећи", Меша Селимовић (о роману Дервиш и Смрт)“

„А ми нисмо ничији, увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Зар је онда чудно што смо сиромашни? Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни ко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесретнији људи на свијету, губимо своје лице а туђе не можемо да примимо, откинути а неприхваћени, страни свакоме и онима чији смо род, и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђу свјетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје, као на гребену. Сила нам је досадила, и од невоље смо створили врлину: постали смо паметни из пркоса.

Шта смо онда ми? Луде? Несрећници? Најзамршенији људи на свијету. Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јучер смо били оно што желимо данас да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо камо да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа, па и ова љубав.“

• „Разуман се храни да би живео, а луд живи само да би се хранио и гојио.“

Мисли из дела

• У чему је побожност, ако нема искушења која се савладају?
• За лаж за коју се не зна, којом се несвјесно вара, нико није крив.
• Наши људи живе мирно, а страдају нагло.
• Човјек додуше најчешће говори ради себе, али мора да осјети одјек својих речи.
• Само Бог зна свачију кривицу. Људи не знају.
• Незадовољство је као звер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача.
• Увијек сви знају за несрећу и зло, само добро остаје скривено.
• Жељети снагу и безосјећајност, значи сватити се себи због разочарања.
• Морал је замисао, а живот је оно што бива.
• Више је штете нанесено животу због спречавања гријеха, него због гријеха.
• Кад видиш да млад човјек стреми у небо, ухвати га за ногу и свуци на земљу.
• Иди напријед, послије умри.
• Кад убијају без кривице, можда и пуштају без оправдања.
• Ни хаљину не ваља крпити, а камоли љубав. Боље је отићи.
• Несрећа је као ватра, истопи све осим злата.
• Човекова нада је јача од искуства, не може је поколебати туђи неуспех.
• Човек се навикне на сваки смрад.
• Ни кап воде се не губи, само се мијења, како се може изгубити све човјеково? Мора бити да живот постоји по неком вишем начелу, а не само по беснилу, по злу, по лудилу.

Види још

• Тврђава