Матија Ненадовић

Извор: Викицитат

Прота Матија Ненадовић (26. фебруар 1777 — 11. децембар 1854) је био војвода из Првог српског устанка, први предсједник Правитељствујушчег совјета и дипломата.

Цитати[уреди]

„Тако су се били возгордили са оном малом својом искром случајне среће, да ниједнога императора у Европи себи сравњали нису. Дотле су својим будаластим високоумијем били дошли, да се веће на комшилуку нису могли трпити, и да смо веће ми сви магнати готови били цару говорити, да једанпут дигне неколико регементи, да сав онај Београд разори, но опет, знајући ми милостиво срце нашега цара који жали народ, нисмо му хотели говорити, и чекали смо не би ли се поправили, али не ктеше се поправити дотле докле јадни народ у пропаст не турише.”


„Зато треба нашим калуђерима благодарити, што су нам монастире сачували, где се наше свештенство учило, и нашу веру и обичаје сачували, те се нисмо истурчили или пошокчили као у Босни.”


„Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море, да нађе Америку и упознаје са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Росију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Росијом!”


„Јова Протић трговац је, понеће за се што му треба. — Чардаклија каже: „Ја немам више него ови̓ 11 форинти и ову пушку, но дај ишти јошт ако даду; ако ли не даду, да идемо и са то 250, пак докле дођемо; Руси поповима добро деле, просићемо”. Заречемо се: баш да пођемо, па макар не дошли више; ако где и погинемо, доста је браће и на Врачару погинуло за свој род. Сад тога дана дотера Стева Живковић џебану, и сви се састанемо код Црног Ђорђа, и опет о путу и трошку.”


„Начинимо прошенија како смо умели, попишемо од сваке нахије гдегоде има какви̓ зидина, развалина или гомила камења од цркве и монастира, и кажемо да су то све Турци сад поразоравали, да би со тим Руса на већи гњев подигли и ражалили, да за толике цркве освету учини.”


„Прођи се ти, човече, титула и политика. Ако ти њима политично пишеш, и они ће теби политично одговорити, пак нећеш знати где си. Већ ти напиши онако како си мени казивао, и дај мени ја ћу им послати.”


„Из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.”


„Зато би требало свакога нашега војника советовати, да у боју никада своје оружје, макар непријатељско и боље било, не мења, јербо сваки човек своме оружију ћуд зна, и од њега фишеке умерене има, и у њега се најбоље поуздати може.”