Марија Антоанета
Марија Антоанета (2. новембар 1755 — 16. октобар 1793) била је ћерка царице Марије Терезије, жена Луја XVI.
Цитати
[уреди]„Сасвим је извесно да смо, гледајући људе који се тако добро опходе према нама упркос сопственој несрећи, више него икада дужни да се трудимо за њихову срећу.”
„Ако народ нема хлеба, нека једе колач.”
„Била сам краљица, а ти си ми одузео круну; жена, а ти си убио мог мужа; мајка, а ти си ме лишио деце. Остаје само моја крв: узми је, али ме немој дуго мучити.”
- „Истина је да сам прилично заокупљена облачењем, али што се тиче перја, сви га носе, и било би необично да га не носим”.[1]
- „Све више и више осећам, сваког дана свог живота, колико је моја драга мама учинила за моју установу. Била сам најмлађа од свих њених ћерки, а она се према мени опходила као да сам најстарија, тако да је цела моја душа испуњена најнежнијом захвалношћу”.[1]
- „Нико не разуме моје муке, нити ужас који ми испуњава груди, ко не познаје срце мајке”.[1]
- „Било би ми веома неправедно помислити да осећам било какву равнодушност према својој земљи, имам више разлога него било ко други да сваког дана свог живота осећам вредност крви која тече мојим венама, и само из разборитости понекад се уздржавам од тога да покажем колико сам поносна на њу”.[1]
- „Жао ми је мог брата Фердинанда, знајући из сопствених осећања колико је тужно живети одвојено од породице”.[1]
- „Било би ми јако жао ако ме Немци не би одобрили”.[1]
- „Невероватна је особина француског карактера да ће се тако лако препустити лошим саветима, а опет се тако брзо вратити. Сигурно је да, пошто су се ови људи, из своје беде, тако добро опходили према нама, ми смо још више обавезни да радимо на њиховој срећи”.[1]
- „Краљ је пун љубазности према мени и ја га нежно волим. Али је жалосно видети његову слабост према госпођи ди Бари, која је најглупље и најдрскије створење које је могуће замислити”.[1]
- „Моја драга мама је потпуно у праву када каже да морамо поставити принципе и не одступати од њих. Краљ неће имати исте слабости као његов деда. Надам се да неће имати миљенике, али се бојим да је превише благ и превише попустљив. Можете бити сигурни да нећу увући краља у велике трошкове”.[1]
- „Несумњиво си чула, драга мајко моја, за несрећу госпође де Шартр, чије се дете родило мртво. Али радије бих чак и то, колико год страшно било, него да будем оваква каква јесам, без наде у децу”.[1]
- „Храброст! Показивала сам је годинама, мислите ли да ћу је изгубити у тренутку када се моје патње буду завршиле?”[1]
- „Ушли смо у Париз. Што се тиче почасти, добили смо све што смо могли да замислимо, али оне, иако веома добре на свој начин, нису ме највише дирнуле. Оно што ме је заиста дирнуло била је нежност и озбиљност сиромашних људи, који су, упркос порезима којима су преоптерећени, били преплављени радошћу када су нас видели”.[1]
- „Неће ми се ништа лоше догодити. Скупштина је спремна да нас третира благо”.[1]
- „Пруски краљ је по природи лош сусед, али Енглези ће такође увек бити лоши суседи Француској, а море их никада није спречило да јој чине велике неваљалости”.[1]
- „Ваше Величанство може бити уверено у вези са мојим понашањем према грофици од Провансе, свакако ћу покушати да стекнем њено пријатељство и поверење, а да не идем предалеко”.[1]
