Наши највећи порази су начин на који се распала Југославија и убиство Ђинђића.[1]
”
„
Ви можете да култивишете једно друштво једино ако му се обраћате са истином о њему.[2]
”
„
Увек сам на Србију гледала као на јединствено друштво са различитим идеолошким оријентацијама, које мора водити дијалог, који, наравно, подразумева личну и институционалну одговорност.[3]
”
„
Време је да се послови препусте новим генерацијама, људима којима смо ми, без икаквог учешћа и без икакве одговорности, одредили врло лошу будућност.[4]
”
„
Југославија је за земље источне Европе била земља наде. Људи су путовали, запошљавали се, правили викендице, ишли на море, лечили се, школовали децу. Можете са филозофског становишта да кажете: па то није срећа у неком апсолутном смислу, али за обичан људски живот то је много.[5]
Интелектуално опадамо. Много младих људи је отишло из Србије. Они су отишли у један свет који је такође неизвестан и који је у огромним променама, тражи равнотежу, обнављају се хладноратовске тенденције, као што је агресија Русије на Украјину са неизвесностима како ће се све завршити. Није тај свет у који млади људи одлазе из Србије, дакле, известан, али зар они тиме не показују да би остали овде да је ово земља која им отвара перспективу.[7]
