Пређи на садржај

Лаза Костић

Извор: Викицитат
Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Лазар Лаза Костић (31. јануар / 12. фебруар 1841 — 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, естетичар и политичар.

Снове снивам, снујем снове,
Снујем снове бисерове,
У сну живим, у сну дишем,
Алʼ не могу ситне снове,
Не могу их да напишем.

Цитати

[уреди]
Најцрњи враг је Србин себи сам!
Опрости, мајко света, опрости,
Што наших гора пожалих бор,
На ком се, устук свакоје злости,
Блаженој теби подиже двор;
Презри, небеснице, врело милости,
Што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.
Ти си, душо, моја Ева,
Само кад те створи Бог,
Искино̂ је с ребром мојим
Још и парче срца мог.
  • Опрости, мајко света, опрости,
    Што наших гора пожалих бор,
    На ком се, устук свакоје злости,
    Блаженој теби подиже двор;
    Презри, небеснице, врело милости,
    Што ти земаљски сагреши створ:
    Кајан ти љубим пречисте скуте,
    Santa Maria della Salute.
  • Две се у мени побише силе,
    Мозак и срце, памет и сласт,
    Дуго су бојак страховит биле,
    Ко̂ бесни олуј и стари храст;
    Напокон силе сусташе миле,
    Вијугав мозак одржа власт,
    Разлог и запон памети худе,
    Santa Maria della Salute.
    • Santa Maria della Salute, строфа 8.
  • Срце моје самохрано,
    Ко те дозва у мој дом?
    Неуморна плетисанко,
    Што плетиво плетеш танко
    Међу јавом и мед сном.
  • Снове снивам, снујем снове,
    Снујем снове бисерове,
    У сну живим, у сну дишем,
    Алʼ не могу ситне снове,
    Не могу их да напишем.
  • Анђелчићу, враже мали,
    Ко те створи, од чега ли,
    Је л’ од блата, злато моје?
    Је л’ од злата или сребра —
    Ил’ од мога левог ребра?
    Од мога си ребра лева,
    Ти си, душо, моја Ева,
    Само кад те створи Бог,
    Искино̂ је с ребром мојим
    Још и парче срца мог.
  • Два се тића побратила, до два сокола,
    Посред боја, посред мила, посред покоља,
    Крили су се загрлила побратима два,
    У бој лете, ране љуте храна су им сва.
  • Васијона пукла пуста,
    Већ у мени душа суста,
    А срце ми силно бије,
    У главу ми крвца лије,
    Алʼ ми вила лице мије
    хладом свога крила мека,
    И још нека блага река,
    Нека струја из далека:
    Свети мирис памтивека.
  • Немојте ме питатʼ саде,
    Да вам причам старе јаде,
    Старе јаде, нове наде,
    Што их наша звезда знаде;
    Већ пођите до јавора,
    Побратима оног бора,
    Што га стужи и cacyши
    Неисказом вељих мука
    Косовкина бела рука,
    Те је њему рука мала
    Грдне јаде завештала;
    А кад гуслар по њим гуди,
    Из јавора јаде буди,
    Из тамнице јади лете
    Да се браћа јада сете,
    Да се сете, да их свете!
    • Међу звездама (1872)
  • Кога такне Твоја рука,
    око Твоје ког просука,
    биће вредан тога струка,
    тога лица, тога гука,
    тих милина и тих мука,
    биће вредан, како не би, —
    благо Теби!
  • На Ловћен-капи замагли се храм,
    облачак над њим, црни један прам,
    сијевну муња по том прамену,
    кâ да су слова у том пламену,
    лијепо читам што ми пише плам:
    „Док на ту земљу ови стоји кам,
    најцрњи враг је Србин себи сам!”
  • Заставо моја, заставо тројна,
    свијено срце народа бојна,
    зар већ у твојим бојама спава
    црвена крвца и крвца плава?

Цитати о Костићу

[уреди]
  • Он је био и остаће само као песник, и то као жалостан пример како се зло може проћи са нешто талента а са много таштине. За његову поезију, даје се рећи оно што је Хајне говорио о једном спису романтичара Брентана: „Рекао би човек да присуствује маскованом балу речи и слика. Све то хуји у красном нереду, и махнитост која влада даје ствари извесно јединство.” Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена, већ данас припада књижевној историји, и ту ће бити забележен као први наш писац који је почео писати живим јамбом уместо тромог српског трохеја, и као један од оснивача уметничке драме српске.
    • Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871) (1907), Књига V, Омладински писци, Лаза Костић, стр. 509.

Спољашње везе

[уреди]
Викизворник има оригиналан текст под именом: