Пређи на садржај

Лаза Костић

Извор: Викицитат

Лазар Лаза Костић (31. јануар / 12. фебруар 1841 — 26. новембар 1910) био је српски ерудита.

Цитати[уреди]

„Опрости, мајко света, опрости,

што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.”


„Две се у мени побише силе,

мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.”


„Срце моје самохрано,

ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.”


„Снове снивам, снујем снове,

снујем снове бисерове,
у сну живим, у сну дишем,
ал' не могу ситне снове,
не могу их да напишем.”


„Васијона пукла пуста.

Већ у мени душа суста.,
а срце ми силно бије,
у главу ми крвца лије,
ал' ми вила лице мије
хладом свога крила мека,
и још нека блага река,
нека струја из далека:
свети мирис памтивека.”


„Анђелчићу, враже мали,

Ко те створи, од чега ли,
Је л’ од блата, злато моје?
Је л’ од злата или сребра —
Ил’ од мога левог ребра?
Од мога си ребра лева,
Ти си, душо, моја Ева,
Само кад те створи Бог,
Искин’о је с ребром мојим
Још и парче срца мог.”


„Два се тића побратила, до два сокола,

Посред боја, посред мила, посред покоља,
Крили су се загрлила побратима два,
У бој лете, ране љуте храна су им сва.”