Лаза Костић
ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.
Лазар Лаза Костић (31. јануар / 12. фебруар 1841 — 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, естетичар и политичар.
Снујем снове бисерове,
У сну живим, у сну дишем,
Алʼ не могу ситне снове,
Не могу их да напишем.
Цитати
[уреди]
Што наших гора пожалих бор,
На ком се, устук свакоје злости,
Блаженој теби подиже двор;
Презри, небеснице, врело милости,
Што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.
.jpg)
Само кад те створи Бог,
Искино̂ је с ребром мојим
Још и парче срца мог.
- Опрости, мајко света, опрости,
Што наших гора пожалих бор,
На ком се, устук свакоје злости,
Блаженој теби подиже двор;
Презри, небеснице, врело милости,
Што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.- Santa Maria della Salute, строфа 1.
- Две се у мени побише силе,
Мозак и срце, памет и сласт,
Дуго су бојак страховит биле,
Ко̂ бесни олуј и стари храст;
Напокон силе сусташе миле,
Вијугав мозак одржа власт,
Разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.- Santa Maria della Salute, строфа 8.
- Срце моје самохрано,
Ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
Што плетиво плетеш танко
Међу јавом и мед сном.- Међу јавом и мед сном, строфа 1.
- Снове снивам, снујем снове,
Снујем снове бисерове,
У сну живим, у сну дишем,
Алʼ не могу ситне снове,
Не могу их да напишем.- Снове снивам… (1861), строфа 1.
- Анђелчићу, враже мали,
Ко те створи, од чега ли,
Је л’ од блата, злато моје?
Је л’ од злата или сребра —
Ил’ од мога левог ребра?
Од мога си ребра лева,
Ти си, душо, моја Ева,
Само кад те створи Бог,
Искино̂ је с ребром мојим
Још и парче срца мог.- Анђелчићу… (1862)
- Два се тића побратила, до два сокола,
Посред боја, посред мила, посред покоља,
Крили су се загрлила побратима два,
У бој лете, ране љуте храна су им сва.- Два се тића побратила (1866)
- Васијона пукла пуста,
Већ у мени душа суста,
А срце ми силно бије,
У главу ми крвца лије,
Алʼ ми вила лице мије
хладом свога крила мека,
И још нека блага река,
Нека струја из далека:
Свети мирис памтивека.- Међу звездама (1872)
- Немојте ме питатʼ саде,
Да вам причам старе јаде,
Старе јаде, нове наде,
Што их наша звезда знаде;
Већ пођите до јавора,
Побратима оног бора,
Што га стужи и cacyши
Неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
Те је њему рука мала
Грдне јаде завештала;
А кад гуслар по њим гуди,
Из јавора јаде буди,
Из тамнице јади лете
Да се браћа јада сете,
Да се сете, да их свете!- Међу звездама (1872)
- Кога такне Твоја рука,
око Твоје ког просука,
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би, —
благо Теби!- Госпођици Л. Д. (1892), строфа 2.
- На Ловћен-капи замагли се храм,
облачак над њим, црни један прам,
сијевну муња по том прамену,
кâ да су слова у том пламену,
лијепо читам што ми пише плам:
„Док на ту земљу ови стоји кам,
најцрњи враг је Србин себи сам!”- Пролог за Горски вијенац (1902)
- Туга би моја у море пала –
Алʼ би и мене собом одзвала!
- Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
зар већ у твојим бојама спава
црвена крвца и крвца плава?- Разговор, строфа 1.
Цитати о Костићу
[уреди]- Он је био и остаће само као песник, и то као жалостан пример како се зло може проћи са нешто талента а са много таштине. За његову поезију, даје се рећи оно што је Хајне говорио о једном спису романтичара Брентана: „Рекао би човек да присуствује маскованом балу речи и слика. Све то хуји у красном нереду, и махнитост која влада даје ствари извесно јединство.” Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена, већ данас припада књижевној историји, и ту ће бити забележен као први наш писац који је почео писати живим јамбом уместо тромог српског трохеја, и као један од оснивача уметничке драме српске.
- Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871) (1907), Књига V, Омладински писци, Лаза Костић, стр. 509.
