Лаза Костић

Лазар Лаза Костић (31. јануар / 12. фебруар 1841 — 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац, естетичар и политичар.

Цитати

Срце моје самохрано,
Ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
Што плетиво плетеш танко
Међу јавом и мед сном.
- Међу јавом и мед сном, строфа 1.

Српкиња је моја дика
Српски се понаша,
Српске душе, српска лика,
Вилинскога стаса.
- Српкиња (1860), строфа 1.

Снове снивам, снујем снове,
Снујем снове бисерове,
У сну живим, у сну дишем,
Алʼ не могу ситне снове,
Не могу их да напишем.
- Снове снивам… (1861), строфа 1.

Нек’ види Бог озгоре
Крвави земљин лик,
Да крвљу међе горе,
Куд гине мученик.
- Наше (1862), строфа 3.

Па нек’ јунака силом
Са земље прогна враг,
Бесамртним ће крилом
Да прне у облак.
- Наше (1862), строфа 5.

Опрости ми!
Притегну ме терет туге,
Над тобом сам моро да се нагнем,
Руком да се такнем
Твоје руке;
Алʼ ти се светиш, свете мој,
Претрну ми рука у твојој,
И да каје своје греје
У твојојзи нестаде је,
Никад више
Витим пером да запише,
Да се маши за мач бритак —
Никад — никад!
- Опрости ми… (1862), строфа 1.

Ти си, душо, моја Ева,
Само кад те створи Бог,
Искино̂ је с ребром мојим
Још и парче срца мог.
- Анђелчићу… (1862), 7–10

Дакле тако, тако дакле,
Све је само пуста лаж?
Место сунца црни пакле,
Место раја љута враж?
- Дакле тако… (1861), строфа 1.

А на усти, ту се стани,
Ту је престо краљичин,
Са душека рујовани
Влада мачем језичним.
- Дакле тако… (1861), строфа 4.

Смеј се само, нек’ се шире
Ти душеци румени,
Погле како ситно вире
Бели зуби студени.
- Дакле тако… (1861), строфа 5.

Бритким ножем љуте страсти
Срце си ми узорала,
По њим сејеш ситне сласти,
Пољубаца зрна мала.
- Сад на срцу (1862), строфа 4.

Два се тића побратила, до два сокола,
Посред боја, посред мила, посред покоља,
Крили су се загрлила побратима два,
У бој лете, ране љуте храна су им сва.
- Два се тића побратила (1866)

Народ, који није кадар одржати се друкче него празним уздањем и вечним обманама, тај народ, ако што скорије пропадне, биће само у прилог општој човечанској просвети.
- 1869.

Васијона пукла пуста,
Већ у мени душа суста,
А срце ми силно бије,
У главу ми крвца лије,
Алʼ ми вила лице мије
хладом свога крила мека,
И још нека блага река,
Нека струја из далека:
Свети мирис памтивека.
- Међу звездама (1872)

Немојте ме питатʼ саде,
Да вам причам старе јаде,
Старе јаде, нове наде,
Што их наша звезда знаде;
Већ пођите до јавора,
Побратима оног бора,
Што га стужи и cacyши
Неисказом вељих мука
Косовкина бела рука,
Те је њему рука мала
Грдне јаде завештала;
А кад гуслар по њим гуди,
Из јавора јаде буди,
Из тамнице јади лете
Да се браћа јада сете,
Да се сете, да их свете!
- Међу звездама (1872)

Природна је лепота обично светла буба; док је гледате из неке даљине светли се; чим је се дотакнете, потамни.
- Примедбе на „Естетичке одношаје вештине ка природи” (1873)

Ја сам био увек уверен, да оне, који су посветили свој живот народу, народ никад заборавити неће…
- Из говора 1873. (Летопис, књ. 320. Свеска 2. 1929. Стр. 231—232.)

Царева ћерка чека и жуди
Просилац да јој окити груди
Дивотом свега источног блага,
Па да му буде невеста драга;
Ал’ дужде на њу не сврће трага,
Ни лав му на њу не миче крила:
Дуждева нева, дуждева снага,
Царица само крилатих сила,
Морска је вила.
- Дужде се жени (1878)

Пропасти неће српска слобода,
Нису бадава патили век!
- Омладини на збору (1881), строфа 17.

Кога такне Твоја рука,
око Твоје ког просука,
биће вредан тога струка,
тога лица, тога гука,
тих милина и тих мука,
биће вредан, како не би, —
благо Теби!
- Госпођици Л. Д. (1892), строфа 2.

На Ловћен-капи замагли се храм,
облачак над њим, црни један прам,
сијевну муња по том прамену,
кâ да су слова у том пламену,
лијепо читам што ми пише плам:
„Док на ту земљу ови стоји кам,
најцрњи враг је Србин себи сам!”
- Пролог за Горски вијенац (1902)

Опрости, мајко света, опрости,
Што наших гора пожалих бор,
На ком се, устук свакоје злости,
Блаженој теби подиже двор;
Презри, небеснице, врело милости,
Што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.
- Santa Maria della Salute (1909), строфа 1.

Две се у мени побише силе,
Мозак и срце, памет и сласт,
Дуго су бојак страховит биле,
Ко̂ бесни олуј и стари храст;
Напокон силе сусташе миле,
Вијугав мозак одржа власт,
Разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.
- Santa Maria della Salute (1909), строфа 8.

Туга би моја у море пала –
Алʼ би и мене собом одзвала!
- Анђелијина песма

Заставо моја, заставо тројна,
свијено срце народа бојна,
зар већ у твојим бојама спава
црвена крвца и крвца плава?
- Разговор, 3–6

Цитати о Лази Костићу

За угледање на Л. Костића није довољна само настраност у идејама, него треба још и духа, који је с њоме, врло често, удружен у песмама његовим.
- Љубомир Недић, Песме Милете Јакшића (1900)

Он је био и остаће само као песник, и то као жалостан пример како се зло може проћи са нешто талента а са много таштине. За његову поезију, даје се рећи оно што је Хајне говорио о једном спису романтичара Брентана: „Рекао би човек да присуствује маскованом балу речи и слика. Све то хуји у красном нереду, и махнитост која влада даје ствари извесно јединство.” Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена, већ данас припада књижевној историји, и ту ће бити забележен као први наш писац који је почео писати живим јамбом уместо тромог српског трохеја, и као један од оснивача уметничке драме српске.
- Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871) (1907), Књига V, „Омладински писци”, стр. 509.

Спољашње везе

Лаза Костић

Викизворник има оригиналан текст под именом:

Лаза Костић