Лаза Костић
Лазар Лаза Костић (31. јануар / 12. фебруар 1841 — 26. новембар 1910) био је српски ерудита.
Цитати
[уреди]| „ | Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор, на ком се, устук свакоје злости, блаженој теби подиже двор; презри, небеснице, врело милости, што ти земаљски сагреши створ: Кајан ти љубим пречисте скуте, Santa Maria della Salute. |
” |
| „ | Две се у мени побише силе, мозак и срце, памет и сласт, дуго су бојак страховит биле, ко бесни олуј и стари храст; напокон силе сусташе миле, вијугав мозак одржа власт, разлог и запон памети худе, Santa Maria della Salute. |
” |
| „ | Срце моје самохрано, ко те дозва у мој дом? Неуморна плетисанко, што плетиво плетеш танко међу јавом и мед сном. |
” |
| „ | Снове снивам, снујем снове, снујем снове бисерове, у сну живим, у сну дишем, ал' не могу ситне снове, не могу их да напишем. |
” |
| „ | Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага река, нека струја из далека: свети мирис памтивека. |
” |
| „ | Анђелчићу, враже мали, Ко те створи, од чега ли, Је л’ од блата, злато моје? Је л’ од злата или сребра — Ил’ од мога левог ребра? Од мога си ребра лева, Ти си, душо, моја Ева, Само кад те створи Бог, Искин’о је с ребром мојим Још и парче срца мог. |
” |
| „ | Два се тића побратила, до два сокола, Посред боја, посред мила, посред покоља, Крили су се загрлила побратима два, У бој лете, ране љуте храна су им сва. |
” |
| „ | ...најцрњи враг је Србин себи сам! (Из пролога за Горски вијенац) |
” |
| „ | Немојте ме питат' саде, да вам причам старе јаде, старе јаде, нове наде, што их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и cacyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад гуслар по њим гуди, из јавора јаде буди, из тамнице јади лете да се браћа јада сете, да се сете, да их свете! (Међу звездама) |
” |
