Laza Kostić

Lazar Laza Kostić (31. januar / 12. februar 1841 — 26. novembar 1910) bio je srpski erudita.

Citati

„Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.”

„Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.”

„Srce moje samohrano,

ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.”

„Snove snivam, snujem snove,

snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.”

„Vasijona pukla pusta.

Već u meni duša susta.,
a srce mi silno bije,
u glavu mi krvca lije,
al' mi vila lice mije
hladom svoga krila meka,
i još neka blaga reka,
neka struja iz daleka:
sveti miris pamtiveka.”

„Anđelčiću, vraže mali,

Ko te stvori, od čega li,
Je l’ od blata, zlato moje?
Je l’ od zlata ili srebra —
Il’ od moga levog rebra?
Od moga si rebra leva,
Ti si, dušo, moja Eva,
Samo kad te stvori Bog,
Iskin’o je s rebrom mojim
Još i parče srca mog.”

„Dva se tića pobratila, do dva sokola,

Posred boja, posred mila, posred pokolja,
Krili su se zagrlila pobratima dva,
U boj lete, rane ljute hrana su im sva.”