Лажни цар Шћепан Мали

Извор: Викицитат

Лажни цар Шћепан Мали је историјска поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала 1847. у доба српског романтизма.

Цитати[уреди]

Предговор[уреди]

„Шћепан Мали био је лажа и скитница, али је знамениту епоху у Црној Гори и у околини учинио именујући се рускијем царем. Његов живот још нико описао није, јербо се само у преданијама главна ствар садржавао, а друге се ситнарије с дугијем временом губе.”


„Ја сам ово дјело јошт 1847. године написао, а данас га на свијет дајем у Трсту на Спасов дан 1850.”


Дјело[уреди]

„Поздрављам те, витешки народе, права дико рода славенскога, огледало борбе нечувене, пречишћена искро вјековима, мучениче и жертво слободе, прогнаниче за част од тиранах. Што уради Исток са Западом, какве страшне учини промјене, какве силе сатрије вријеме! Плијенише народи Римљане, утопи се Грчка у баснама. Какве мишце Осман испрелама, З'јевајући да свијет прогута! Бола, куран утрије Славјане - братске крви просипју ријеке. Ко би икад мога вјеровати да народац један без приправе мож' остати и противу стати дивљој сили, свих залах састави, стамболскијех грубијех хаканах и отровној сили вјеровања? Поздрављам те, светињо славенска!”


„Не чудим се ја једној будали - у свашто ће она загазити, но се чудим нашим првенцима, главом будућ једнога народа, јошт народа свим злам изложена, за каквом су отишли памећу, какав их је вјетар узвијао. Да л' не видиш чисто Црногорце јер су злијем трагом обрнули. Бадава су сви докази наши, јавне лаже његове бадава - ђаво им је очи засјенио, ђаво им је свијест полокао. Неки кажу да су га познали ђе се с пушком испред двора шета. Када цари с пушкама шетају?! С друге стране - снови и гатања по свој су се земљи разасули предскажујућ страшна собитија.”


„С договором војска црногорска нас отправи у вашем околу поклонит се румели-валису и осталој његовој дружини, и ове вам изрећи ријечи: да сте јачи, да сте надјачали; сваколика војска црногорска припознаје Мустафу султана најјачијем царем у свијету. Црногорска уста јошт никада од Косова ово не рекоше, него ланас јавно изрекосмо. Како ово на глас изустимо, да вратите војску свуколику с Чева равна и с зелена Вира. Ако л' војску одмах не вратисте, ни смо били ни што говорили; чинићемо погодбу с оружјем - куд претегне, нек ради што може.”


„Баш сте, кнеже, и ви чудновати: зла не жели! - То се вама чини. Кад глас пуче у наше крајеве да цар дође међу Црногорце, у народу поче нешто плести и сањати што бити не може. Одмаха га ја к себи позови и кажи му да се тога прође - да не тражи цара мимо цара, да се прође сваких договорах досим са мном, царевим већилом. Не хће ово разумјет патрика, но све више почни лудовати, док најпосље отпреми колаче лажицару на поље Цетиње. Свако воли себе но другога: ја ти одмах ухвати патрику и спреми га цару у Стамболу. Цар га баци на некакву аду. Падни раја плачем око мене, досади ми јутром и вечером; те ја спреми честиту девлету, и девлет ми поврати патрику. Мишљах чисто, мојега ми дина, е патрика памет научио. Кад патрика луђи но је био: свијем путом идућ од Стамбола којекакве лакрдије причај - све о томе цару лажавоме. Кад разумјех што је и како је, да ми старац срећно не умаче, право, кнеже, хоћах га подићи, да са коца гледа пут Цетиња.”


„Црква живи над вјерним народом, народ живи у божојзи цркви. А црква је божја превелика: њеном своду крај се наћ не може; а под сводом нигђе ступца нема. А вјернога народа је мало који иде по ћуди господу: нит је шака нит је пуна капа, - управо би прегрст напунио, али га је доста за чудеса са помоћу бога и слободе. Алилуја! Алилуја!”


„Баш овога чуда није било од постања људих и свијета што је овдје у овим горама. Свуд страдају људи и народи, но пружају један другом руку - човјек чојку, а народ народу; ако ни с чим другијем не може а оно му помаже плакати, те се тијем муке олакшају. С вама бива сасвијем иначе: кад плачете - свак ви се весели, кад појете - свак око вас плаче. О проклето криво вјеровање, грдно ли си браћу завадило, грдно ли си браћу помразило. Што је ово до вражје суђење? Ко би мога принудит Славјане до сљепоће и вражјег суђења да упрте на својим плећима азијатско криво вјеровање, које бога истинога хули, а гоји се са невином крвју?”


„Чуј, народе јединоплемени, прослављени у свијет храброшћу, православна велика царица спремила ме да међу вас дођем, да вам предам њезину грамату и њезине свештене ријечи, те ми даде из уста у уста вам их предат од слова до слова. Велико је моје посланије, царска ријеч аманет највиши, драгоцјеност највиша на земљи; р'јеч је царска царства религија. Ја вам носим страшна сокровишта, уцијенит уста их не могу; свака ријеч коју сам донио по брилијант ваљаде из круне. Јошт никада в'јести ни вјесника овакога овдје дошло није откад ваше горе поникоше.”


„Ево има седам осам данах откако је доша на граници; свако му се живи овесели ка да ново нас огрија сунце; свак похита кано патријарху да поуку од њега чујемо и примимо свете благослове. Кад код њега, имаш што виђети - поче вражју просипат поуку и тровати народ опачилом; поче кумит што чуо нијеси, да се земља под нама пропане - све гологлав а с крстом у руке, да се народ Турцима предаје. Сви се томе послу зачудисмо - да нас куша, сав народ помисли, јесмо ли му у закону тврди, љубимо ли слободу јуначку. Када виђе - кумства не помажу, поче клети, у кам затуцати, и на народ проклетства сипати и некакве крупне анатеме, ако народ за њим не окрене да се иде Турцима предати. Кад виђесмо што хоће патрика, христјанском га вјером закумисмо и његовим великијем чином да се прође таквијех пословах и да иде откуд је дошао, да се грдна брука не набија с лијепијем нашијем законом. Кумисмо га три четири дана - ко се годе код њега намјери; на сва наша кумства не обрну, нити једном рече: "Хвала богу", но све прати ону наопаку. Тад прегнусмо, не знам ни сам како, ако ће нас све бог саразити - ухвати га и доведи к вама. Сад чините од нас и од њега како знате, што вас душа боли. А сви бисмо воли погинути него ишта да му ружно буде.”


„Велика хука у народу; поврви народ гомилом, сломи врата од тавнице и ослободи Шћепана. Велика радост у народу што су га ослободили. Књаз Долгоруков, јако разљућен на Црногорце, стане неколико данах у Црној Гори, докле Црногорце добро с Турцима завади, па онако срдит зато и за многе друге ствари као и Црногорци на њега, - готово утече с Цетиња у октобру мјесецу године 1769, увезе се на јаз (у кнежевини грбаљској) у трабакули Лазара Јанковића из Новога и одведе са собом у Русију Василија Јовановића Бркића, последњег српског патријарха.”


„Алаха ми и његове браде, баш нам капе лете око главе. По четири луле издимисмо, а по осам кафах окидосмо, да ријечи једне не пискосмо; досадно је упусто брбљање, али ни ту добра посла није кад се смрзне језик у вилице.”


„Ја се уздам, драги господаре, у стотину педесет џамијах, у два пута толико мунарах, у пет путах толико другијех богомољах што су у Стамболу. Све су ово царске задужбине, свуд се овдје права вјера слави непрестано, и дневи и ноћи; уз сваку се ријеч припијева турски алах и пророк велики. Они ће два очи обратити, своју вјерну дјецу надгледати, сатријети невјерне кавуре и проширит наше дивно царство од истока до запада сунца.”


„Кад облазиш Мерваг-Сафу поклањаш се храму Меке; без шећера сркај кафу и не бој се вражје дреке.”