Карен Хорнај
Карен Клементајн Тиодор Хорнај (енгл. Karen Clementine Theodore Horney, рођена Данијелзен (нем. Danielsen), 15. септембар 1885. Хамбург — 4. децембар 1952. Њујорк), била је америчка психоаналитичарка немачког порекла. Једна је од најзначајнијих критичарки Фројдове психоанализе, посебно тачака о женској сексуалности.[1] Дала је властиту теорију неуроза везану за културе и њихов настанак.
Цитати[уреди]
Научни радови и књиге[уреди]
Неуротичнa Личност нашег времена (1937)[уреди]
„Нормално људско биће... не постоји.[2]”
(Karen Horney (2013). “The Neurotic Personality Of Our Time”, p.27, Routledge)
„Пошто одговара животној потреби, љубав је у нашој култури прецењена. Постаје фантом - попут успеха - носећи са собом илузију да је решење за све проблеме.[2]”
(Karen Horney (2013). “The Neurotic Personality Of Our Time”, p.287, Routledge)
Самоанализа (1942)[уреди]
„Идеја о готовом људском производу не само да изгледа дрско, већ јој чак, по мом мишљењу, недостаје јака привлачност. Живот је борба и стремљење, развој и раст - а анализа је једно од средстава које може помоћи у овом процесу. Свакако да су њена позитивна достигнућа важна, али и сама тежња је од суштинске вредности.[2]”
(Karen Horney (2013). “Self-Analysis”, p.303, Routledge)
„Можда се осећамо искрено забринути због услова у свету, иако би таква забринутост требало да нас наведе на акцију, а не у депресију.[2]”
(Karen Horney (2013). “Self-Analysis”, p.154, Routledge)
„Сам пронаћи планински пут даје већи осећај снаге него ићи путем који је показан.[2]”
(Karen Horney (2013). “Self-Analysis”, p.36, Routledge)
„Трагање за истином о себи једнако је вредно као и трагање за истином у другим областима живота.[2]”
(Karen Horney (2013). “Self-Analysis”, p.30, Routledge)
Нови начини у психоанализи (1939)[уреди]
„Концепција онога шта је нормално варира не само са културом већ и унутар исте културе, током времена.[2]”
(Karen Horney (2013). “The Neurotic Personality Of Our Time”, p.15, Routledge)
Наши унутрашњи конфликти (1945)[уреди]
„Дозволите ми да за почетак кажем: Није неуротично имати сукоб... Конфликти у нама самима су саставни део људског живота.[2]”
(Karen Horney (2013). “Our Inner Conflicts: A CONSTRUCTIVE THEORY OF NEUROSIS”, p.23, Routledge)
„Свесно доживљавање конфликата, иако то може бити узнемирујуће, може бити непроцењива предност. Што се више суочавамо са сопственим конфликтима и тражимо сопствена решења, то ћемо више унутрашње слободе и снаге добити. Тек када смо вољни да поднесемо терет, можемо се приближити идеалу да будемо капетан нашег брода. Лажни спокој укорењен у унутрашњој тупости је све само не завидан. Сигурно ће нас учинити слабим и лаким пленом било каквог утицаја.[2]”
(Karen Horney (2013). “Our Inner Conflicts: A CONSTRUCTIVE THEORY OF NEUROSIS”, p.27, Routledge)
„Најсвеобухватнија формулација терапијских циљева је тежња ка свесрдности: бити без претварања, бити емоционално искрен, бити способан да себе стави у целину у своја осећања, у свој рад, у своја уверења.[2]”
(Our Inner Conflicts: A Constructive Theory of Neuroses conclusion (1945))
„На срећу, анализа није једини начин за решавање унутрашњих сукоба. Сам живот и даље остаје веома ефикасан терапеут.[2]”
(Our Inner Conflicts: A Constructive Theory of Neuroses conclusion (1945))
„Живот терапеута је немилосрдан; околности које су од помоћи једном неуротичару могу сломити другог.[2]”
(Karen Horney (2013). “Our Inner Conflicts: A CONSTRUCTIVE THEORY OF NEUROSIS”, p.240, Routledge)
„Помрачењем великих области сопства, потискивањем и инхибицијом, као и идеализацијом и екстернализацијом, појединац губи себе из вида; осећа се, ако заправо не постане, као сенка без тежине и супстанце.[2]”
(Karen Horney (2013). “Our Inner Conflicts: A CONSTRUCTIVE THEORY OF NEUROSIS”, p.151, Routledge)
„Рационализација се може дефинисати као самообмана расуђивањем.[2]”
(Karen Horney (2013). “Our Inner Conflicts: A CONSTRUCTIVE THEORY OF NEUROSIS”, p.135, Routledge)
Feminine Psychology (reprint of papers written between 1922 and 1937), Norton, 1967. ISBN 0393006867[уреди]
Друга дела[уреди]
„Као и све науке и сва вредновања, психологија жена се до сада разматрала само са становишта мушкараца.[2]”
(Karen Horney (1967). “Feminine Psychology”)
„Став да су жене инфантилна и емотивна створења, и као такве, неспособне за одговорност и независност, дело је мушке тежње да умањи самопоштовање жена.[2]”
(Karen Horney (1967). “Feminine Psychology”)
„Чуда се у психоанализи дешавају ретко као било где другде.[2]”
(Karen Horney (1950). “The Collected Works of Karen Horney: Self analysis. Neurosis and human growth”)
„Ако не могу да будем лепа, одлучила сам да ћу бити паметна.[2]”
„Основна анксиозност се може грубо описати као осећај да сте мали, безначајни, беспомоћни, напуштени или угрожени у свету који жели да злоставља, превари, понижава, издаје, завиди... . А посебно у томе је дететов осећај да љубав родитеља, њихово хришћанско милосрђе, поштење, великодушност... могу бити само претварање.[2]”
„Не постоји нормална психологија која важи за све људе.[2]”
„Савршена нормална особа је ретка у нашој цивилизацији.[2]”
„Нико ... не може у потпуности да изађе из свог времена, да упркос његовој оштроумности на његово размишљање на много начина утиче менталитет његовог времена.[2]”
(Karen Horney (2013). “New Ways in Psychoanalysis”, p.37, Routledge)
„Није ли огромна снага нагона за стваралаштвом на свим пољима код људи управо због њиховог осећаја да играју релативно малу улогу у стварању живих бића, што их непрестано тера на прекомерну компензацију у постигнућима?[2]”
(Karen Horney (1967). “Feminine Psychology”)
„Не би се ишло предалеко ако се тврди да се ... сукоб суочава са сваком женом која се упусти у сопствену каријеру и која ... не жели да плати за своју смелост одрицањем од своје женствености.[2]”
(Karen Horney (1967). “Feminine Psychology”)
„Још увек постоји такав хаос у мени. Још увек тако мало чврсто оцртано. Баш као и моје лице: безоблична маса која добија облик само кроз израз тренутка. Потрага за самим собом је најмучнија.[2]”
(Karen Horney (1980). “The Adolescent Diaries of Karen Horney”, Basic Books (AZ))
„[Неуротичаре] раздиру унутрашњи сукоби ... Сваки неуротичар ... ратује сам са собом.[2]”
„Та многострука ствар која се зове љубав успева да гради мостове од самоће на овој обали до усамљености на другој обали. Ови мостови могу бити велике лепоте, али се ретко граде за вечност, а често не могу да поднесу претешко бреме а да се не сруше.[2]”
(Karen Horney (1967). “Feminine Psychology”)
„Ако желите да будете поносни на себе, онда радите ствари на које можете да се поносите.[2]”
„Не постоји добар разлог зашто се не бисмо развијали и мењали до последњег дана нашег живота.[2]”
(Karen Horney “The Therapeutic Process: Essays and Lectures”, Yale University Press)
Референце[уреди]
- ↑ Schacter, Daniel L.; Gilbert, Daniel Todd; Wegner, Daniel M. (2011). Psychology. Library Genesis. New York, NY : Worth Publishers. ISBN 978-1-4292-3719-2.
- ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 2,19 2,20 2,21 2,22 2,23 2,24 2,25 2,26 2,27 2,28 [https://www.azquotes.com/author/6913-Karen_Horney/
