Исак Сирин

Извор: Викицитат
Стара фреска Исака Сирина

Љубав је довољна да нахрани човека уместо јела и пића.[1]


Духовни је дар од Бога човеку да опази своје грехе.[2]


Оно што се дубоко спојило са твојом душом сматрај својим имањем не само у овом веку.


Без удаљавања од света нико не може да се приближи Богу. Удаљавање ја не називам пресељење телом, већ одстрањење од светских дела. Врлина удаљавања од света се састоји у томе да се ум не бави светом.


Као што човек чија је глава испод воде не може удхнути чист ваздух, тако и човек чије су мисли уроњене у бриге овог света, не може упити осећања тог новог света.[3]


Слушајући да треба да се удаљимо од света и да оставимо свет, да се очистимо од свега што постоји у свету, ти треба од почетка да схватиш и спознаш што значи сама реч свет и из каквих различитих значења се она састоји. Тада ћеш бити у стању да схватиш колико је твоја душа далеко од света и шта је у њој још везано за свет. Свет је опште име које обухвата оно што зовемо страстима. Када хоћемо да именујемо све страсти заједно, ми користимо реч свет, а када хоћемо да их разликујемо по врстама, ми их називамо страстима.


Бестрашће не значи да човек не осећа страсти, већ да не прихвата ниједну од њих.[4]


Заволимо тишину док свет не буде умро у нашим срцима. Сећајмо се увек смрти, и у овој мисли се приближимо Богу у срцима нашим – и задовољства овог света ће добити наш презир.[5]


Онај ко се добровољно не удаљује од узрока страсти, невољно се увлачи у грех. Узроци, пак, греха су следећи: вино, жене, богатство, телесно здравље. Они то, ипак, нису по самој својој природи, већ стога што природа преко њих лако нагиње ка греховним страстима. Стога човек треба да се марљиво пази тога.


Заиста је чист срцем онај који све људе види добрима и коме нико не изгледа нечист и оскрнављен.


Ходај пред Господом у простоти, а не у лукавости ума. Простота доноси веру; лукава и компликована размишљања доносе таштину; а таштина нам доноси напуштање од Бога.[6]


Реч која је изречена на основу искуства обавезно прихватај, чак и ако онај који је изрекао није писмен човек.


Када на једну страну положиш сва остала подвижничка дела, а на другу ћутање, наћи ћеш да ће оно претегнути на ваги.


Овај свет је борба и поприште за борбу. ... Савршенство тог попришта се састоји у следећем: у покајању, у чистоти и у усавршавању себе.


Говорисмо о духовном стремљењу и трагању, и време је да објаснимо о чему се ту заправо ради. Ради се о необјаснивој моћи коју љубав покреће у срцу човековом. Љубав према Богу огњена је по свом карактеру, и када натприридно силази у човека, душа човекова усходи у мистичко иступљење (екстазу).


Вршећи врлинска дела и приближавајући се познању, ум, по благодати Божијој, мало осећа оно што сачињава рђави и неразумни део душе. Јер, познање га подиже на висину и отуђује од свега што је у свету.


Нема греха неопростивога, осим греха непокајанога.[7]


Смирење и без подвига многа прегрешења чини опростивим; а без смирења и подвизи су бескорисни, па нам чак припремају много тога лошег.


Смиреноумни се никада не зауставља да погледа на скупове, на народне зборове, на гужву, метеж и разузданост. Он не обраћа пажњу на речи, беседе, вику и расејаност чула. Он не жели да има много нити да је непрестано у пословима, већ жуди за слободним временом, слободним од брига и помисли. ... Стога се смиреноумни чува од свега прекомерног. Тако је он увек у тишини, у покоју, у миру, у скромности, у побожности.


Смиреноумни не сме ни Богу да се помоли, нити да моли за било шта, и не зна о чему би се молио. Он само ћути свим својим чулима, очекујући једино милост и извољење које ће величанство коме се клањамо изнети о њему. .. Он се једино усуђује да говори и да се моли: "Нека са мном буде по вољи твојој, Господе".


Оно што је со за храну, то је смиреност за сваку врлину. Да би је стекао, човек мора увек мислити о себи са скрушеношћу, самоомаловажавањем и болним самоосуђивањем. Али ако је стекнемо, начиниће нас синовима Божијим.[8]


Док је погрешка или преступ још мали и није сазрео, уништи га прије него ли пусти и рашири гране и стане зрети.


Ко из самога почетка даје отпор и противи се страстима, тај ће ускоро надвладати их и загосподарити над њима.


У горду душу поново се враћају страсти из које су некада биле побједом истеране.


Врлине су повезане са патњом, те онај ко избегава патњу несумњиво се одваја и од врлине. Зато, уколико желиш врлински живот, предај се сваком страдању, јер невоље рађају смирење. Све док не стекнемо истинско познање, смирењу се приближавамо кроз искушења. Ономе ко у врлини пребива без патње, отворена су широм врата гордости.

Поглавља о делатном животу

Страх Божији је почетак врлине и речено је да је извор вере. Врлина изниче у срцу човековом када човек удаљује свој ум од немира овога света да би га усредсредио на богоугодне мисли кроз молитвено размишљање о свету који ће доћи. Врлине извиру једна из друге, тако да пут врлина никада није једноличан нити досадан. Човек се, стичући врлине, временом све више просветљује. Човек би тешкоће претрпљене ради стицања врлина требало да цени као и саму врлину.

Исак Сирин, Аскетске Омилије, стр. 207

Када у уму човековом пламти сећање на Бога, онда се и срце његово разбуктава огњем љубави Божије, а његове очи постају врело преобилних суза. Човек који се налази у овом стању никада није без суза, јер оно што га нагони да се непрестано сећа Бога свагда букти у њему. Такав човек разговара са Богом чак и када спава. Јер љубав захтева да све буде овако. То је савршенство које започиње још у овом животу. Онај који је задобио љубав, куша Христа свакога дана и свакога часа, чиме постаје бесмртан. Љубав је много слађа од живота. Онај који је задобио љубав облачи се у самога Бога.

Исак Сирин, Аскетске Омилије, стр. 344-345

У кога је срце поробљено страстима, у тога оне и језик покрећу. Ако он почне говорити о духовном, расуђиваће под утицајем страсти да би у неправди одржао победу. Мудар примећује таквог човека приликом првог сусрета и чист може да намирише његово заударање.

Исак Сирин, Подвижничке беседе, беседа 8

Светлост показује стварност ствари и умножава се и умањује се сразмерно с начином живота.

Исак Сирин, Подвижничке беседе, беседа 18

Као што сенка следи за телом, исто тако за смиреноумљем следи милост Божја.

Исак Сирин, Подвижничке беседе, беседа 19, стр. 98

Често бива с некима да је једна њихова половина пошла за Господом, а друга половина остала у свету, и њихово се срце није одвојило од овдашњег, већ су се они сами у себи разделили.

Исак Сирин, Подвижничке беседе, беседа 21

Није свако ко је по природи лаган, кротак, тих или разуман стигао на степеницу смиреноумља, нити ко се помињањем својих падова и сагрешења смирује умом, зато што их се сећа; него је смиреноуман ко има у тајности штогод чиме може да се погорди и не горди се, већ сматра себе прахом земаљским, земљом и пепелом.

Исак Сирин, Подвижничке беседе, Беседа 21, стр. 170

Да ум види једно уместо другог потиче од тога што се он није очистио.

Исак Сирин, Подвижничке беседе, Беседа 55

Онај који сматра себе премудрим отпада од премудрости Божије. Гордост не разуме да хода по тами и да нема појма о мудрости. Јер како да то схвати када пребива у својој помрачености? Управо зато се помраченим разумом својим и преузноси изнад свих, будући од свих ништавнија и немоћнија, и будући неспособна да нађе пут, да спознаје путеве Господње. Господ пак скрива од ње Своју вољу зато што она није хтела да ходи путем смиреним.

Исак Сирин, Подвижничке беседе, Беседа 69

Приближавајући се својој постељи реци: "Може бити да ћеш ми ове ноћи бити гроб. И не знам да ли ће на мене ове ноћи уместо привременог сна наићи вечни будући сан".


Кажем, они који се муче у паклу, муче се, јер не могу да поднесу да их неко јарко воли... Потпуно је нетачно мишљење да су грешници у паклу лишени Божије љубави. Љубав је подарена свима једнако... Али љубав има двојаки учинак: она је мучна за грешнике, док је уживање за оне, који су живели у складу са њом.[9]


Помири се са собом и мириће се са тобом и Небо и земља.[10]


Страх за тело може да буде тако велики да људи због њега нису у стању да учине ишта достојно дивљења и поштовања. Али када страх за тело уступи место страху за душу, тада страх за тело ишчезава, као што восак нестане од топлоте.[11]


Спољашње везе[уреди]

Википедија
Википедија има чланак за: