Isak Sirin

Izvor: Викицитат
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Stara freska Isaka Sirina

Ljubav je dovoljna da nahrani čoveka umesto jela i pića.[1]


Duhovni je dar od Boga čoveku da opazi svoje grehe.[2]


Ono što se duboko spojilo sa tvojom dušom smatraj svojim imanjem ne samo u ovom veku.


Bez udaljavanja od sveta niko ne može da se približi Bogu. Udaljavanje ja ne nazivam preseljenje telom, već odstranjenje od svetskih dela. Vrlina udaljavanja od sveta se sastoji u tome da se um ne bavi svetom.


Kao što čovek čija je glava ispod vode ne može udhnuti čist vazduh, tako i čovek čije su misli uronjene u brige ovog sveta, ne može upiti osećanja tog novog sveta.[3]


Slušajući da treba da se udaljimo od sveta i da ostavimo svet, da se očistimo od svega što postoji u svetu, ti treba od početka da shvatiš i spoznaš što znači sama reč svet i iz kakvih različitih značenja se ona sastoji. Tada ćeš biti u stanju da shvatiš koliko je tvoja duša daleko od sveta i šta je u njoj još vezano za svet. Svet je opšte ime koje obuhvata ono što zovemo strastima. Kada hoćemo da imenujemo sve strasti zajedno, mi koristimo reč svet, a kada hoćemo da ih razlikujemo po vrstama, mi ih nazivamo strastima.


Bestrašće ne znači da čovek ne oseća strasti, već da ne prihvata nijednu od njih.[4]


Zavolimo tišinu dok svet ne bude umro u našim srcima. Sećajmo se uvek smrti, i u ovoj misli se približimo Bogu u srcima našim – i zadovoljstva ovog sveta će dobiti naš prezir.[5]


Onaj ko se dobrovoljno ne udaljuje od uzroka strasti, nevoljno se uvlači u greh. Uzroci, pak, greha su sledeći: vino, žene, bogatstvo, telesno zdravlje. Oni to, ipak, nisu po samoj svojoj prirodi, već stoga što priroda preko njih lako naginje ka grehovnim strastima. Stoga čovek treba da se marljivo pazi toga.


Zaista je čist srcem onaj koji sve ljude vidi dobrima i kome niko ne izgleda nečist i oskrnavljen.


Hodaj pred Gospodom u prostoti, a ne u lukavosti uma. Prostota donosi veru; lukava i komplikovana razmišljanja donose taštinu; a taština nam donosi napuštanje od Boga.[6]


Reč koja je izrečena na osnovu iskustva obavezno prihvataj, čak i ako onaj koji je izrekao nije pismen čovek.


Kada na jednu stranu položiš sva ostala podvižnička dela, a na drugu ćutanje, naći ćeš da će ono pretegnuti na vagi.


Ovaj svet je borba i poprište za borbu. ... Savršenstvo tog poprišta se sastoji u sledećem: u pokajanju, u čistoti i u usavršavanju sebe.


Govorismo o duhovnom stremljenju i traganju, i vreme je da objasnimo o čemu se tu zapravo radi. Radi se o neobjasnivoj moći koju ljubav pokreće u srcu čovekovom. Ljubav prema Bogu ognjena je po svom karakteru, i kada natpriridno silazi u čoveka, duša čovekova ushodi u mističko istupljenje (ekstazu).


Vršeći vrlinska dela i približavajući se poznanju, um, po blagodati Božijoj, malo oseća ono što sačinjava rđavi i nerazumni deo duše. Jer, poznanje ga podiže na visinu i otuđuje od svega što je u svetu.


Nema greha neoprostivoga, osim greha nepokajanoga.[7]


Smirenje i bez podviga mnoga pregrešenja čini oprostivim; a bez smirenja i podvizi su beskorisni, pa nam čak pripremaju mnogo toga lošeg.


Smirenoumni se nikada ne zaustavlja da pogleda na skupove, na narodne zborove, na gužvu, metež i razuzdanost. On ne obraća pažnju na reči, besede, viku i rasejanost čula. On ne želi da ima mnogo niti da je neprestano u poslovima, već žudi za slobodnim vremenom, slobodnim od briga i pomisli. ... Stoga se smirenoumni čuva od svega prekomernog. Tako je on uvek u tišini, u pokoju, u miru, u skromnosti, u pobožnosti.


Smirenoumni ne sme ni Bogu da se pomoli, niti da moli za bilo šta, i ne zna o čemu bi se molio. On samo ćuti svim svojim čulima, očekujući jedino milost i izvoljenje koje će veličanstvo kome se klanjamo izneti o njemu. .. On se jedino usuđuje da govori i da se moli: "Neka sa mnom bude po volji tvojoj, Gospode".


Ono što je so za hranu, to je smirenost za svaku vrlinu. Da bi je stekao, čovek mora uvek misliti o sebi sa skrušenošću, samoomalovažavanjem i bolnim samoosuđivanjem. Ali ako je steknemo, načiniće nas sinovima Božijim.[8]


Dok je pogreška ili prestup još mali i nije sazreo, uništi ga prije nego li pusti i raširi grane i stane zreti.


Ko iz samoga početka daje otpor i protivi se strastima, taj će uskoro nadvladati ih i zagospodariti nad njima.


U gordu dušu ponovo se vraćaju strasti iz koje su nekada bile pobjedom isterane.


Vrline su povezane sa patnjom, te onaj ko izbegava patnju nesumnjivo se odvaja i od vrline. Zato, ukoliko želiš vrlinski život, predaj se svakom stradanju, jer nevolje rađaju smirenje. Sve dok ne steknemo istinsko poznanje, smirenju se približavamo kroz iskušenja. Onome ko u vrlini prebiva bez patnje, otvorena su širom vrata gordosti.

Poglavlja o delatnom životu

Strah Božiji je početak vrline i rečeno je da je izvor vere. Vrlina izniče u srcu čovekovom kada čovek udaljuje svoj um od nemira ovoga sveta da bi ga usredsredio na bogougodne misli kroz molitveno razmišljanje o svetu koji će doći. Vrline izviru jedna iz druge, tako da put vrlina nikada nije jednoličan niti dosadan. Čovek se, stičući vrline, vremenom sve više prosvetljuje. Čovek bi teškoće pretrpljene radi sticanja vrlina trebalo da ceni kao i samu vrlinu.

Isak Sirin, Asketske Omilije, str. 207

Kada u umu čovekovom plamti sećanje na Boga, onda se i srce njegovo razbuktava ognjem ljubavi Božije, a njegove oči postaju vrelo preobilnih suza. Čovek koji se nalazi u ovom stanju nikada nije bez suza, jer ono što ga nagoni da se neprestano seća Boga svagda bukti u njemu. Takav čovek razgovara sa Bogom čak i kada spava. Jer ljubav zahteva da sve bude ovako. To je savršenstvo koje započinje još u ovom životu. Onaj koji je zadobio ljubav, kuša Hrista svakoga dana i svakoga časa, čime postaje besmrtan. Ljubav je mnogo slađa od života. Onaj koji je zadobio ljubav oblači se u samoga Boga.

Isak Sirin, Asketske Omilije, str. 344-345

U koga je srce porobljeno strastima, u toga one i jezik pokreću. Ako on počne govoriti o duhovnom, rasuđivaće pod uticajem strasti da bi u nepravdi održao pobedu. Mudar primećuje takvog čoveka prilikom prvog susreta i čist može da namiriše njegovo zaudaranje.

Isak Sirin, Podvižničke besede, beseda 8

Svetlost pokazuje stvarnost stvari i umnožava se i umanjuje se srazmerno s načinom života.

Isak Sirin, Podvižničke besede, beseda 18

Kao što senka sledi za telom, isto tako za smirenoumljem sledi milost Božja.

Isak Sirin, Podvižničke besede, beseda 19, str. 98

Često biva s nekima da je jedna njihova polovina pošla za Gospodom, a druga polovina ostala u svetu, i njihovo se srce nije odvojilo od ovdašnjeg, već su se oni sami u sebi razdelili.

Isak Sirin, Podvižničke besede, beseda 21

Nije svako ko je po prirodi lagan, krotak, tih ili razuman stigao na stepenicu smirenoumlja, niti ko se pominjanjem svojih padova i sagrešenja smiruje umom, zato što ih se seća; nego je smirenouman ko ima u tajnosti štogod čime može da se pogordi i ne gordi se, već smatra sebe prahom zemaljskim, zemljom i pepelom.

Isak Sirin, Podvižničke besede, Beseda 21, str. 170

Da um vidi jedno umesto drugog potiče od toga što se on nije očistio.

Isak Sirin, Podvižničke besede, Beseda 55

Onaj koji smatra sebe premudrim otpada od premudrosti Božije. Gordost ne razume da hoda po tami i da nema pojma o mudrosti. Jer kako da to shvati kada prebiva u svojoj pomračenosti? Upravo zato se pomračenim razumom svojim i preuznosi iznad svih, budući od svih ništavnija i nemoćnija, i budući nesposobna da nađe put, da spoznaje puteve Gospodnje. Gospod pak skriva od nje Svoju volju zato što ona nije htela da hodi putem smirenim.

Isak Sirin, Podvižničke besede, Beseda 69

Približavajući se svojoj postelji reci: "Može biti da ćeš mi ove noći biti grob. I ne znam da li će na mene ove noći umesto privremenog sna naići večni budući san".


Kažem, oni koji se muče u paklu, muče se, jer ne mogu da podnesu da ih neko jarko voli... Potpuno je netačno mišljenje da su grešnici u paklu lišeni Božije ljubavi. Ljubav je podarena svima jednako... Ali ljubav ima dvojaki učinak: ona je mučna za grešnike, dok je uživanje za one, koji su živeli u skladu sa njom.[9]


Pomiri se sa sobom i miriće se sa tobom i Nebo i zemlja.[10]


Strah za telo može da bude tako veliki da ljudi zbog njega nisu u stanju da učine išta dostojno divljenja i poštovanja. Ali kada strah za telo ustupi mesto strahu za dušu, tada strah za telo iščezava, kao što vosak nestane od toplote.[11]


Spoljašnje veze[uredi]

Wikipedia:sr
Vikipedija ima članak pod imenom: