ИЗ МИШИЋЕВИХ МЕМОАРА, У ВЕЗИ ДОБА БАЛКАНСКИХ РАТОВА:
„
Из свих мојих дотадашњих службених искустава дошао сам до закључка да код великог броја наших официра, нарочито оних на већим положајима, недостаје довољно мушкости да по важним питањима кажу своје право мишљење у присуству старијих или претпостављених старешина. Налазим да је то велика мана, која у одсудним тренуцима кочи наше иначе врло спремне и одважне више команданте у испољавању личне иницијативе, толико потребне у ратним операцијама. Због тог је потребно цео наш официрски кор у васпитању подстицати на разумну личну иницијативу, како у мирно, тако и у ратно време.[1]
”
„
Ништа није горе у рату, од бојазни од одговорности.[1]
”
„
У ратном времену ништа горе не може деморалисати и најбоље трупе, него кад осете да се командант са својим штабом први повлачи. У критичним тренуцима командант мора лично да се ангажује, да соколи и подстиче на истрајност своје трупе.[1]
”
ЗА ВРЕМЕ КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ:
•У обраћању својим војницима чије су се јединице, готово у растројству, повлачиле испред надирућег непријатеља:
„
Пробудите се, људи, освестите се. Ако сад Швабу не задржимо, никада га не задржасмо. Ако допустимо да нас сад прегази пропали смо... А, кажем вам, пазите, кад га потерамо, биће велике тутњаве, направиће се чудо од њега, да ће цео свет сеирити.[2]
”
„
Кад и последња бежанија измакне, ми ћемо имати још доста времена, да певајући одемо на нове положаје.[2]
”
•Завршавајући разговор са својим надређеним - начелником Врховне команде, војводом Радомиром Путником:
„
Нећу у овом часу никога да слушам, кад радим посао за који носим одговорност! Наредио сам повлачење и остајем при томе! Дајте команду ком хоћете, али докле ја командујем армијом, има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу![2]
”
„
Била би неопростива погрешка да стално бранимо целом армијом сваки корак одступања. Мени треба да се трупе уреде, одморе, да дођу себи, да бих могао са њима извести напад.[2]
”
„
Решио сам да са целом армијом, сутра 20. новембра*, у 3* ч. ујутру предузмем напад на непријатеља. Обе остале армије и делови Ужичке војске у исто време предузеће напад. Напад припремити артиљеријском ватром. Препоручујем што јачу прикупљеност и јаку везу са средњим деловима. Немарљивост у потпомагању суседних делова сматраћу као злочин. С пуном вољом и надом у Бога, напред, јунаци![2]
”
„
Ко сме тај може. Ти не знаш за страх, а ко не зна за страх, тај бије и иде напред.[2]
•Панта М. Драшкић, ађутант престолонасленика Александра Карађорђевића, у вези Мишићевог постављања за команданта Прве армије уочи Колубарске битке:
„
(...)и за команданта те армије постављен је ђенерал Живојин Мишић.
Мишић је дошао из Врховне команде, добро оријентисан и примио армију за коју се веровало да је у распадању. Ако успе дело је његово, ако не успе, не може се на њега бацити кривица.
[3]
”
•Миле Павловић Крпа, новинар, Мишићев породични пријатељ и писар при штабу Прве армије, о Мишићевој улози у Колубарској бици:
„
Требала је једна вeлика духовна и морална снага да спречи, да се измицање не извргне у бегство. Војска је била на путу да се претвори у гомилу. Песимисте су предвиђали брзу катастрофу и нису крили свој страх од овога, што су као неминовно очекивали. Ђенерал Мишић имао је очи да сагледа у дубину, у корен овога хаоса и у том његова велика заслуга. Али он је у исто време носио собом лек за ову мучну болест - и у том још већа заслуга и важност његова. [2]
”
•Један помоћник војводе Мишића, о свом надређеном:
„
У данима кризе мало говори, готово никако не спава, стално мисли о догађајима и све их одржава у заједници. Заповести, као и многе друге ствари оперативне природе увек сам лично ради. Заповести су му оригиналне, не одговарају уобичајеној форми, али у себи увек имају нешто поезије. На дух старешина врло повољно дејствује; за време операције врло агилан; о најсићушнијој ствари води рачуна и на исход најмањег догађаја жели да утиче. Са командантима невероватно се вешто опходи. Једнога опрезно хвали, другога пажљиво прекорава. Увек лично са свима општи; у опхођењу је категоричан, али прост. Безусловно увек прима одговорност на себе - и тиме се највише одваја од осталих команданата. Од Врховне команде не тражи одобрење својих пројеката; суседним командантима увек излази у сусрет и саветима и помагањем до крајњих могућих граница. Увек одважан, увек одлучан, необично вредан, невероватно издржљив на послу, памћења врло јаког, тачан и јак у оцени теренских односа и прилика, необично устрајан у остваривању својих замисли, мек, нежан, прост, без церемоније (;) и племенитог срца...[2]
