IZ MIŠIĆEVIH MEMOARA, U VEZI DOBA BALKANSKIH RATOVA:
„
Iz svih mojih dotadašnjih službenih iskustava došao sam do zaključka da kod velikog broja naših oficira, naročito onih na većim položajima, nedostaje dovoljno muškosti da po važnim pitanjima kažu svoje pravo mišljenje u prisustvu starijih ili pretpostavljenih starešina. Nalazim da je to velika mana, koja u odsudnim trenucima koči naše inače vrlo spremne i odvažne više komandante u ispoljavanju lične inicijative, toliko potrebne u ratnim operacijama. Zbog tog je potrebno ceo naš oficirski kor u vaspitanju podsticati na razumnu ličnu inicijativu, kako u mirno, tako i u ratno vreme.[1]
”
„
Ništa nije gore u ratu, od bojazni od odgovornosti.[1]
”
„
U ratnom vremenu ništa gore ne može demoralisati i najbolje trupe, nego kad osete da se komandant sa svojim štabom prvi povlači. U kritičnim trenucima komandant mora lično da se angažuje, da sokoli i podstiče na istrajnost svoje trupe.[1]
”
ZA VREME KOLUBARSKE BITKE:
•U obraćanju svojim vojnicima čije su se jedinice, gotovo u rastrojstvu, povlačile ispred nadirućeg neprijatelja:
„
Probudite se, ljudi, osvestite se. Ako sad Švabu ne zadržimo, nikada ga ne zadržasmo. Ako dopustimo da nas sad pregazi propali smo... A, kažem vam, pazite, kad ga poteramo, biće velike tutnjave, napraviće se čudo od njega, da će ceo svet seiriti.[2]
”
„
Kad i poslednja bežanija izmakne, mi ćemo imati još dosta vremena, da pevajući odemo na nove položaje.[2]
”
•Završavajući razgovor sa svojim nadređenim - načelnikom Vrhovne komande, vojvodom Radomirom Putnikom:
„
Neću u ovom času nikoga da slušam, kad radim posao za koji nosim odgovornost! Naredio sam povlačenje i ostajem pri tome! Dajte komandu kom hoćete, ali dokle ja komandujem armijom, ima da bude kako ja mislim da je najbolje za ovu zemlju![2]
”
„
Bila bi neoprostiva pogreška da stalno branimo celom armijom svaki korak odstupanja. Meni treba da se trupe urede, odmore, da dođu sebi, da bih mogao sa njima izvesti napad.[2]
”
„
Rešio sam da sa celom armijom, sutra 20. novembra*, u 3* č. ujutru preduzmem napad na neprijatelja. Obe ostale armije i delovi Užičke vojske u isto vreme preduzeće napad. Napad pripremiti artiljerijskom vatrom. Preporučujem što jaču prikupljenost i jaku vezu sa srednjim delovima. Nemarljivost u potpomaganju susednih delova smatraću kao zločin. S punom voljom i nadom u Boga, napred, junaci![2]
”
„
Ko sme taj može. Ti ne znaš za strah, a ko ne zna za strah, taj bije i ide napred.[2]
•Panta M. Draškić, ađutant prestolonaslenika Aleksandra Karađorđevića, u vezi Mišićevog postavljanja za komandanta Prve armije uoči Kolubarske bitke:
„
(...)i za komandanta te armije postavljen je đeneral Živojin Mišić.
Mišić je došao iz Vrhovne komande, dobro orijentisan i primio armiju za koju se verovalo da je u raspadanju. Ako uspe delo je njegovo, ako ne uspe, ne može se na njega baciti krivica.
[3]
”
•Mile Pavlović Krpa, novinar, Mišićev porodični prijatelj i pisar pri štabu Prve armije, o Mišićevoj ulozi u Kolubarskoj bici:
„
Trebala je jedna velika duhovna i moralna snaga da spreči, da se izmicanje ne izvrgne u begstvo. Vojska je bila na putu da se pretvori u gomilu. Pesimiste su predviđali brzu katastrofu i nisu krili svoj strah od ovoga, što su kao neminovno očekivali. Đeneral Mišić imao je oči da sagleda u dubinu, u koren ovoga haosa i u tom njegova velika zasluga. Ali on je u isto vreme nosio sobom lek za ovu mučnu bolest - i u tom još veća zasluga i važnost njegova. [2]
”
•Jedan pomoćnik vojvode Mišića, o svom nadređenom:
„
U danima krize malo govori, gotovo nikako ne spava, stalno misli o događajima i sve ih održava u zajednici. Zapovesti, kao i mnoge druge stvari operativne prirode uvek sam lično radi. Zapovesti su mu originalne, ne odgovaraju uobičajenoj formi, ali u sebi uvek imaju nešto poezije. Na duh starešina vrlo povoljno dejstvuje; za vreme operacije vrlo agilan; o najsićušnijoj stvari vodi računa i na ishod najmanjeg događaja želi da utiče. Sa komandantima neverovatno se vešto ophodi. Jednoga oprezno hvali, drugoga pažljivo prekorava. Uvek lično sa svima opšti; u ophođenju je kategoričan, ali prost. Bezuslovno uvek prima odgovornost na sebe - i time se najviše odvaja od ostalih komandanata. Od Vrhovne komande ne traži odobrenje svojih projekata; susednim komandantima uvek izlazi u susret i savetima i pomaganjem do krajnjih mogućih granica. Uvek odvažan, uvek odlučan, neobično vredan, neverovatno izdržljiv na poslu, pamćenja vrlo jakog, tačan i jak u oceni terenskih odnosa i prilika, neobično ustrajan u ostvarivanju svojih zamisli, mek, nežan, prost, bez ceremonije (;) i plemenitog srca...[2]
