Живот и прикљученија

Живот и прикљученија је аутобиографско дело Доситеја Обрадовића, главне и средишне личности српске књижевности свога времена.

Цитати

„Ево ме међу калуђери; шта сам тражио, то сам и нашао”

„Слатка је ствар, и пуна безлобне забаве и утешенија, спомињати се своји[х] прошасти[х] времена, од самога незлобивога детињства и веселе младости до мужеског возраста и зреле старости.”

„Намеравам издати на тип триста ови[х] књига; свака ће состојати се из двадесет илити око двадесет и пет табака у великим октаву. Погрешке штампе ваља простити, јер они који штампају не знаду српски, и колико год исправљам, мора нешто остати.”

„Ово на расужденије чувствителним и человекољубним срцам дајући, уздам се да и они исти који толико не маре за моја прикљученија, сматрајући на причину која ме к томе убеждава, неће за безместно судити што ћу јоште на неколико табака о себи писати, не могући на други начин свештенејшу благодарности моје дужност показати и исполнити.”

„Мој Атанасије пође да ме отпрати до Петриње и дође до Загреба са мном, гди у предградију при једном купцу узмем једну собу на месец. Каже нам домаћин увече, кад чује моје намереније, да у граду има бискупа влашкога колеђијум и да, чекајући ја прилику за поћи у армију, могао би[х], међутим, онде почети дијачки (овако зову латински) учити се. Ово ми предложеније мило буде и пођем сутрадан с Атанасијем видити какав је то ту нашега епископа колегијум (зашто нас зову Вла[х]е).”

„Верни мој друг Атанасије пребуде са мном у Загребу шест дана и, видећи ме намештена при добрим људма, седми дан отпратим га до преко Саве и ту се с многим сузама растанемо. У дому квартира мојега на[х]ођаше се један ђак, брат дома госпође, именем Антун. Ови при језуитам слушаше философију и кад год не би имао свога дела, всегда би заједно били. Он ми поклони своју граматику (читати сам могао латински) и зада ми прву милу лекцију „haec musa”. Граматике се ту штампају с изјашњенијем дијалекта хорватскога; то ми је помагало. Но судите колика је радост моја била кад нађем у латинском језику велико подобије с влашким, који је мени из детињства у Банату како и наш серпски познат био! Ту ми се сва зима не учини дужа него један дан. Антун, који ме весма љубљаше, предаваше ми с великом радостију осам части слова, даваше ми сверх њи[х] окупације и толковаше ми неке историјице.”

„Одведе ме поп Марко у свој дом и нађе ми једног младог солдата Далматинца који добро гречески знађаше. Погодим га за цекин на месец да ми сваки дан у уречени час долази, и почнем писати с нашими словами нужне речи и разговоре гречески. Ови солдат учини ме сутрадан познати се с једним поштеним човеком [Х]ерцеговцем, именем Антонијем, који у граду имађаше два своја дућана, трговаше с[а] свакојаким воћем и зеленима и ту ожењен добро стајаше. И ови ми крепко наложи да нипошто мојему домаћину ништа не узајмим и, ако ми што заиште, да речем да су моји новци у Антонија Шћавуна на сохрањенију.”

„Света, блажена, богоугодна Јеротејева душе, давно сам ја од благога бога ови час желио да могу за живота рећи: „Повјем имја твоје братији мојеј и посреде многих народов воспоју тја!” Праведна душе, ти се сад водвораваш с блажени духови у слави небеснога оца, за кога си живила и којега. си свету исполњавала вољу. Прими ови знак вечне моје благодарности и воспоминанија. Проповедајући и славећи ја добродетељ и име твоје, слаВим самога бога који је извор и первејше: начало свакога добра и благодати.”

„Речени свештеник за четири или пет дана могао је свршити свој посао и вратити се; но мени за [х]атар ходио је ови чловек са мном равно петнаест дана по такови мести гди су хормовитски сојузници и пријатељи. Свуда од Турака и христјана Албанеза једнако смо били примати и чашћени и од места до места праћени. Поп Ђика и два Хормовита с њим били су, како ваља, вооружени; но и тако гдигди бивало је сумњеније да се не намеримо на веће число хормовитски[х] и њихови[х] сојузников непријатеља; зато у такови мести давали су нам по неколико момака с оружијем за пратњу.”

„Љубећи те, љубими мој, и честитајући ти нови год, пребивам сав твој.”