Ко хоће да схвати нешто о Београду и СРЈ мора да дође овде где ће осетити огромну количину немилосрдности према српском народу, сав садизам реформских интелектуалаца менгелеовског типа, цинизам са којим се гледа на борбу овог народа, на геноцид који се врши над његовом нејачи. Интелектуалац може да изда свој народ на више начина. Први је када се не стави, ако већ не може да се бори, у функцију аналитичара, уводничара, ратног репортера или шпијуна, и то је издаја борбе свога народа. Друга издаја је када он који никако не учествује почиње да прича против борбе свога народа и то је издаја народа. А најгора фаза је она када се он тиме поноси. Ова издаја нема име, а то неименовано раде београдски интелектуалци. (1992)[1]
”
„
Не верујем у демократију јер не верујем да било која група у било ком тренутку може да промени курс и циљеве својих предака. (1994)[2]
”
„
Једини од свих политичара са којим сам се у једном тренутку слагао, био је Мирко Јовић. СНО није ограничавао национално деловање никаквим цензурама, тако да сам тамо радио све док нисам увидео да све то није баш онако како сам ја то желео себи да прикажем. Када сам то схватио, изашао сам и кренуо сам својим путем. Од тада више никада нисам био у нечијој туђој варијанти. (1995)[3]
”
„
Ми, кад нешто радимо (пишемо, стварамо, планирамо), никада немамо на уму да ћемо тиме променити свет, посебно када знамо колико се ствари искомпликовало по свим питањима у нашој (палој) епохи. Али ниједан догађај, промена (од оне најмање, па до револуције) није се догодила „тек тако”, договором на највећем нивоу или свечано и помпезно (као у позоришту) – већ управо судбинским спајањем хиљада малих, на почетку међусобно неповезаних деловања, акција и реакција, да би се све то, касније, умрежило и складно развило у неизбежну чињеницу промене. (2012)
”
„
Немојте сами себе убијати изнутра док вас други касапе споља. (2013)[4]
”
„
Већина националиста заборавља да је национализам „само” шлаг на торти, „крем де ла крем” живота. И да без тог животног оквира и духовног утемељења национализма – он нема никаквог смисла, баш као покварена плоча или телевизор без струје. Не постојимо ми због национализма (да би се неком, ма коме, доказивали) већ национализам постоји због нас, због наше Отаџбине, нашег народа, због наше деце. Без лепоте, смисла, узвишености, доброте, племенитости, узорних идеала, романтичне носталгије за бољима од нас – национализам постаје своја сопствена супротност. Нешто монструозно, безлично и стварно демонско. Није довољно писано о томе, те зато и постоји онај велики неспоразум између правог национализма и људи који га погрешно поистовећују са оним ужасним, смрдуцкавим „национализмом”. (2013)
