Ko hoće da shvati nešto o Beogradu i SRJ mora da dođe ovde gde će osetiti ogromnu količinu nemilosrdnosti prema srpskom narodu, sav sadizam reformskih intelektualaca mengeleovskog tipa, cinizam sa kojim se gleda na borbu ovog naroda, na genocid koji se vrši nad njegovom nejači. Intelektualac može da izda svoj narod na više načina. Prvi je kada se ne stavi, ako već ne može da se bori, u funkciju analitičara, uvodničara, ratnog reportera ili špijuna, i to je izdaja borbe svoga naroda. Druga izdaja je kada on koji nikako ne učestvuje počinje da priča protiv borbe svoga naroda i to je izdaja naroda. A najgora faza je ona kada se on time ponosi. Ova izdaja nema ime, a to neimenovano rade beogradski intelektualci. (1992)[1]
”
„
Ne verujem u demokratiju jer ne verujem da bilo koja grupa u bilo kom trenutku može da promeni kurs i ciljeve svojih predaka. (1994)[2]
”
„
Jedini od svih političara sa kojim sam se u jednom trenutku slagao, bio je Mirko Jović. SNO nije ograničavao nacionalno delovanje nikakvim cenzurama, tako da sam tamo radio sve dok nisam uvideo da sve to nije baš onako kako sam ja to želeo sebi da prikažem. Kada sam to shvatio, izašao sam i krenuo sam svojim putem. Od tada više nikada nisam bio u nečijoj tuđoj varijanti. (1995)[3]
”
„
Mi, kad nešto radimo (pišemo, stvaramo, planiramo), nikada nemamo na umu da ćemo time promeniti svet, posebno kada znamo koliko se stvari iskomplikovalo po svim pitanjima u našoj (paloj) epohi. Ali nijedan događaj, promena (od one najmanje, pa do revolucije) nije se dogodila „tek tako”, dogovorom na najvećem nivou ili svečano i pompezno (kao u pozorištu) – već upravo sudbinskim spajanjem hiljada malih, na početku međusobno nepovezanih delovanja, akcija i reakcija, da bi se sve to, kasnije, umrežilo i skladno razvilo u neizbežnu činjenicu promene. (2012)
”
„
Nemojte sami sebe ubijati iznutra dok vas drugi kasape spolja. (2013)[4]
”
„
Većina nacionalista zaboravlja da je nacionalizam „samo” šlag na torti, „krem de la krem” života. I da bez tog životnog okvira i duhovnog utemeljenja nacionalizma – on nema nikakvog smisla, baš kao pokvarena ploča ili televizor bez struje. Ne postojimo mi zbog nacionalizma (da bi se nekom, ma kome, dokazivali) već nacionalizam postoji zbog nas, zbog naše Otadžbine, našeg naroda, zbog naše dece. Bez lepote, smisla, uzvišenosti, dobrote, plemenitosti, uzornih ideala, romantične nostalgije za boljima od nas – nacionalizam postaje svoja sopstvena suprotnost. Nešto monstruozno, bezlično i stvarno demonsko. Nije dovoljno pisano o tome, te zato i postoji onaj veliki nesporazum između pravog nacionalizma i ljudi koji ga pogrešno poistovećuju sa onim užasnim, smrduckavim „nacionalizmom”. (2013)
