Драгачевски епитафи: земљоделци и домаћице

Извор: Викицитат
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Споменици Рађеновићима у Лисицама

Драгачевски епитафи: земљоделци и домаћице драгоцена су епиграфска сведочанства о патријархалном животу у прошлости.[1]

Преписи преузети са старих надгробних споменика и крајпуташа Драгачева[2] представљају обимну и вредну грађу за проучавање народа овог краја, његових схватања, историјских збивања и друштвених промена.[3]


Епитафи[уреди]

Споменик Анђелији Поповић (†1810) (Бели Камен – Бујошевићи)

Овде кости анђелие
супруге стевана поповића
из наије биорске села блата
пришела у Место Сего
прест: 1810 Г.
а прими сина свог у недра своја
Милутина стевановића
1832[1]


Споменик Гаврилу Петровићу (†1831) (Гуча – Анђелићи)

сеи крест воздвигнут ест
почившег раба божиег
гаврила петровича
пресели се у Вечност
и милост божију
на 1831: Года: м:
верфуара: 26: дана[1]


Споменик Димитрију Станковићу (†1836) (Гуча – Анђелићи)

Овде почива раб божии
Димитрие станковић
иначе Бугарин Жител села Гуче,
поживи 60 Год.
и умре 16 септембра 1836 г:
билег оваи дао писати Милое син Его
а писага Чикириз Радосав[1]


Споменик Јанку Андрићу (†1840) (Лапидаријум у Гучи)

Зде почивает Раб божи
Јанко Андрић житељ лучански
поживио 80. ле
и преставио у 1840. Г
августа 5. дана
оваи билег удари Вучић син Его
почившега јанка
први слуга у Карађорђа[1]


Споменик Илији Јоковићу (†1845) (Крстац – Старо гробље)

Овде почива Илија Јоковић
ж[итељ] села лисица
ж[ивео] 76 Година чесно и поштено
и оставио добра својим синовима,
а умре 21. Априла 1845. Године
овај спомен плати Иован оцу свом.[1]


Споменик Милићу Јанковићу (†1848) (Властељице – Јелав)

Овде почива раб божи
Милић Јанковић
житељ села Властељица
поживе 85.Г.
и умре 16г Марта 1848.Г,
и правдољубив бијаше,
само добра чинио
споменуга радосав:
наследник Его[1]


Споменик Јовани Василијевић (†1849) (Ртари)

Овде почива Раба Божиа
Иована
Супруга Петронија Василиевића
а кћи Васа Дервишевића
из Села Дучаловића
поживе 23. Г:
и умре 12. декембра 1849 Л:
писа Радосав чикириз с Ртиу[1]


Споменик Милошу Мајсторовићу (†1850) (Брезовице – Мајсторовићи)

Овде почива раб божи Милош
син Милоја маисторовића
Бивши книго ученик
поживи 19 Г:
Умре 29 Августа 1850:
Споменуга отац милое[1]


Споменик Роси Пупавици (†1850) (Вича – Главоњићи)

Оваи Билег Удари Милан Пупавица
Своиои Маици Роси:
која поживе: 53 г:
и умре 6. Маија 1850 г:
писа и гради Радосав Чикириз[1]


Споменик Сретену Мијаиловићу (†1852) (Горњи Дубац – Заједница)

Овде почи Раб божи
сретен мијаиловић из села дубца
поживи у лепом своем владанију 50 лета
и предаде свое красно лице земли
5. ијулија 1852 г.[1]


Споменик Радовану Зоћевићу Миловановићу (†1852) (Рогача – Црквине)

1852
овде почива
Радован зоћевић Миловано:
поживи 48. Г: умре 19. Ф:
честно са својом супругом Пејком
поживи...
заедно умреше
писа Радосав Чикириз села Ртију[1]


Споменик Ранђији Кнежевић (†1857) и сину Костадину (†1850) (Каона – код цркве)

Овде Под овим мрамором почивају Кости
Блажено Упокоене Рабо Божиеја
Ранђије Супруге Радосава Кнежевића
из Властелица
Поживи У чесном своем Владању 62 Г.
А престависе у Вечност
12 марта 1857 год
и син Еја Костадин поживи 13.г.
Ја овде лежећи Престависе
У вечнос 6. сеп. 1850 Г.
Оваи Ниов Вечити Спомен
подиже Благодарни Син
Парох Каонски Ереи Аврам Кнежевић[1]


Споменик Елики (†1856), тетки Петра Цогоља (Губеревци – Плазине)

Елика
тетка петра цогоља
надживи два дома
која умре у роду
код братића петра его
10: септ: у 1856 Г.[1]


Споменик Радисаву Симоновићу (†1857) (Вучковица – Дуканци)

Зде почива раб божии
Радисав Симоновић
от фамилие бумбарске
из ове Вучковице
поживи 45. г:
престависе 11. јануара у 1857. год:
билег ови удари му верна его
супруга Елика
са ниова два младолетна сина
богићом: и мирославом
Написаога радосав чикириз из ртију[1]


Споменик Радосаву Кнежевићу (†1857) (Каона – код цркве)

Под овом Мраморном Плочом
Тихо Почивају Кости
Блажено Упокоеног Раба Божиег
Радосава Кнежевића из Села Властелица
Поживи 71. г.
У честном И христо љубивом своем Владаниу
И први Ревнител са 4 своја Брата
овде лежећи Свјатии Храм Воздвигнуше
А престависе у вечност 4-г Марта 1857
оваи његов вечит Спомен сподижему
Благодарни син Его Свјашћено
Ереи Аврам Кнежев[ић] Парох Каонски[1]


Споменик Ненаду (†1858) и Станки (†1853) Џоковић (Лис)

Овде почива раб Божи Ненад Џоковић
родом из села Коморана
поживи 58. год.
и престави се код свог добродетеља
Саве Гавриловића у Лису
12. фервуара 1858: Г.
И супруга его Станка
престави се у 1853: Г.
почива у старом гробљу
Овај споменик подиже им
благодарни син Милан[1]


Споменик Томи Крсмановић (†1858) (Рти – Чикиризи)

овде е укопато тело раба божие Томе
супруге Сретена Р. Крсмановића
иначе чикириза из Ртију
а кћери Антонија алексића
иначе мунића старовала из страгарчине
и станоике маике иои
она е поживела 69 год:
и преставиласе 3 Декембра 1858. Год
Бог да иои душу прости
во веки веков амин:
спомен оваи подигоше њени Мили Синови
Радисав и Радосав и Паун[1]


Споменик Мирку Мијаиловићу (†1859) (Ртари)

Обде почива Раб божии
Мирко мијаиловић
Жител ртарски
поживи 72. год;
престависе 26 марта у 1859. Л
доселен од Биора
када Карађорђе на сеницу
воиштио у 1809. Год:[1]


Споменик Јовану Т. Гавриловићу (†1860) (Гуча – крај школе)

Не чуди се читатељу гробу моме
но се моли творцу небесноме
за опроштај твои грекова
ер знај даћеш мене доћи
Овде е сарањен Иован Т: Гавриловић
кои е поживио 37 г.
а преставио се 23. априла 1860. год.
на жалос оцу тодору
кои му е оваи билег подигао[1]


Споменик Јеврему Радовановићу (†1866) (Гуча – Анђелићи)

Овде почива раб божи
Еврем Радовановић из Гуче:
Б[ио] козбаша пред 70ет косача:
поживи 83.Г.
умре 27. Декем. 1866. Г.
Ови биљег подижему син Миладин[1]


Споменик Петру Јаковљевићу (†1867) (Горачићи – Јаковљевићи)

Приђи ближе: мили роде:
и прочитаи: подпис: овде:
кои: показуе: красног: младића:
петра: Јаковлевића
преселисе у вечну кућу:
у најлеп: цвету од: 18 : годи:
своме роду: на велику жалос у: 1867 г.
зовни мене: моја слатка маико
зовни мене да сам код тебе
оваи билег: подигошему:
милан и радосав чиче и милош:
отац его за вечни спомен
а подписа: дм[итар] ђо[рђевић][1]


Споменик Павлу Плазини (†1870) (Губеревци – Плазине)

Приђи Ближе Мили Србски роде
и ти прочитаи надпис овде
где показуе блажено упокоени раб божии
Павле Плазина жител Губеревачки
кои поживи и од своег рођења 30 година
и од криста у 1870 год. 10-ог Марта
блаженост са вечностију променијо
своме роду на велику жалост
Бог да му душу прости
Споменуо га Миљко
и благодарни брат његов исте године
Писа Глишо Дмитрић из Котраже[1]


Споменик Пауну (†1871) и Станији (†1869) Лазовић (Луке – Лазовићи)

Приђи ближе роде Србски
не пожали труда свог
док прочиташ слова овог гроба
пред коим леже Кости упокоеног
Пауна Лазовића
житељ села Лука
кои Срећно поживи 60 год.
а умре 16 априла 1871 год.
Овде почива Раба Божија Станија
супруга пауна Лазовића
житеља из села Лука
поживи 56. Г.
Умре 20 Марта 1869 год.
Бог да им душу прости
А м и н
Оваи Спомен подигоше
оцу и матери својој
синови Петар Панто Стефан и Никола[1]


Споменик Мијаилу Ристићу (†1871) (Турица – Достанићи)

Овде под овим спомеником
почивају земни остатци
Раб Божи Мијаила Ристића
а славног србина
кои је рођен у Јасеновој
Округа ужичког Среза Златиборског
а досељен овде у Турицу
поживијо је 58 год:
а престависе у вечни живот
1. августа 1871. Год:
Оваи споменик подигоше му синови
Марко Ђорђе и Јово
браћа Ристићи[1]


Споменик Ристу Јовичићу (†1875) (Граб – Илићи)

Ова надгробна плоча
под којом лежи тело
Милене
жене Риста Јовичића из Граба
која га је послужила чесно и поштено
у старости и у слабости.
престависе 27 декембра 1875 Г.
И Бог дајој душу прости
Прва му је жена била Пауна
која га је послужила 32 године.
Родила му 6 синова и три кћери[1]


Споменик Цмиљки Јаковљевић (†1881) (Горачићи – Јаковљевићи)

ОВДЕ тико почива раба Божија Цмиљка
супруга поч. Милоша Јаковлевића
из овог села горачића
а која чесно и поштено поживила 48 година,
а преставила се у Вјечни Живот
10-тог августа у 1881 год
Бог даиои душу прости
овај надгробни спомен подиже
њен девер радосав из поштовања
и њен син тиосав 1881
писа Дмитар Ђоковић и Глишо Дмитрић[1]


Споменик Гаврилу Ивановићу (†1882) (Гуча – Анђелићи)

Стани роде српски и причекај овде
пред овим ладним каменом лежи тело
блаженоупокојеног раба
Божијег Гаврила Ивановића
земљоделца из Гуче
кои је живио 61 годину као одличан сељак
а преставиосе радећи у својој башчи
без боловања,
седе и у исти час умрије
5-ог Априла 1882. године
а по својој смрти остави
три пунолетна ожалошћена сина
Илију и Марка и Милића
који ме пред овим спомеником
у вечну кућу спустише:
6-ог Априла 1882. Г.
Опрости нам отац и Бог да те прости[1]


Споменик Станку Виторовићу (†1889) (Кривача – Ђекићи)

У овом ладном гробу вечни сан борави
Станко Виторовић
који Чесно и Поштено у Кривачи
Поживио 57 Год.
и зато Време Живота Свога
Рачунаосе у ред Први Домаћина
и Поштени људи
а на Жалос Својим укућанима
Умре 15-ог јануара 1889 Год.
И Бог Даму Душу Прости
Знак овај подиже Зет Јовић
и Кћер Дринка и Супруга Круна[1]


Споменик Љубисаву Савићевићу (†1896) (Осоница – Селиште)

Овде Љубисав Савићевић
Приђи ближе брате србине
не пожали труда свога
те прочитај надпис гроба мога
гди почивају кости
под овом ладном плочом
Љубисава савићевића житеља овог села
који поживе 40 Г:
родио се у селу рашчићима 6 ок: 1856 Г:
умро је 31 маја 1896 Г:
у најлепшем цвету по себи
оставио је супругу ранђију
са троје деце кћи аницу од 14 Г:
и два сина радојка од 12 Г:
и велисава од 10 Г:
Љубисав је ишао по служби
и школе је изучио 3 разр:
био је радник добар:
добар радник и чуваоц:
одликован је био у овом селу
са поштовањем у свом грађанству
овај спомен подигоше му
његова супруга аранђија
за верну супружанску љубав:
и старалац спасоје бошковић
синови радојко и велисав[1]


Споменик Новаку Зечевићу (†1894) (Милатовићи – Кошутњак)

Овде је сарањено тјело
Новака Зечевића из Милатовића.
Поживи као бећар 26 г.
умрије 1. априла 1894 г.
Бог даму душу опрости
Именовани остави аманет да се овде сарани
Сподигоше му спомен синовци
Миленко и милош
под[писа] = Обрад Симеуновић[1]


Споменик Мијату Ранђићу (†1899) (Лис)

О љубезни мили роде мој куде иташ
молим да прочиташ овај спомен мој,
који показује где мирно почивају кости
дичног Срба
Мијата Ранђића из овог села Лиса,
који је Међу своим Сељацима
чесно и поштено поживијо 59. година
А престави се у Вечност
28. јуна 1899. Год.
Бог да му душу прости
Овај спомен подигошему брат Игњат
и синовци Димитрије, Михаило и Љубомир
Ранђићи у 1899. Г.[1]


Споменик Марку Дивљаку (†1900) (Марковица – Орлова)

Овај споменик надгробни
подигоше своме родитељу Марку Дивљаку
синови који ће и потомцима казивати
где тихо почивају смртни остаци дична Срба
и уважена грађанина села Марковице
који чесно поживи 72 год.
престависе у вечност 15. марта 1900 г.
Бог да му душу прости
Прими отац овај дарак од твоји синова
Тихомира и Селомира[1]


Споменик Борики Томић (19??) (Милатовићи – Мали гај)

жена бив. Аврама Томића
из Милатовића
која као часна домаћица
поживи међу првим 68. г.
у свом времену живота
била је добар кућевни уметник.
Умре... (нечитко)
Према свом залагању спомен јој сподижу
Зет Гвозден кћи Милица и унуци[1]


Споменик Круни Петрићевић (†1901) (Турица – Симеуновићи)

Овде почива тјело Круне
верне супруге Радисава Петрићевића,
бившег командира драгачевског баталијона
из овог села Турице,
која верно поживи
у уваженој части као грађанка 68.г.
а престависе у вечни живот
14 јуна 1901.год.
Бог дајој душу прости за вечност
О мила браћо и сестре куда иташ,
молим да прочиташ овај спомен мој,
не диви се гробу моме
но е моли творцу неумитном
за опроштај своиг гријекова,
јер гробови су вечне куће
кроз које се проћи мора
и судбина кад позове ићи
Из поштовања као своме родитељу
а по заслузи којеје сачувала
нејаку сиротињу испод 8 год.
Данас је спомињу исти благодарни синови
Василије и Периша поручник
браћа Петрићевићи
и унуци радосав Адам и Радисав[1]


Споменик Спасоју Боровићу (†1904) (Лиса – Вратоње)

Овде почивају смртни остатци
Спасоја Боровића из Лисе
који чесно и поштено поживи 90. Г.
а умре 1. априла 1904. Г.
Жене немам а син ми погибе
он погибе а ћери помреше
а сад остаг ја сам на броју
роним сузе и чекам судбину своју.[1]


Споменик Марку Мијатовићу (†1905) (Турица – Симеуновићи)

Овде почива тело
покојног Марка Мијатовића
из овог села Турице
земљоделац којије поживио часно
и поштовано као грађанин 76. год.
а престависе у вечни живот
1. априла 1905 год.
бог да му душу прости за вечнос
О мила браћо кристијани
сад молим овде станите,
прочитај овај ладни камен
и спомен мој,
не дивите се гробу моме
но се молите Богу истином
за опроштај својиг гријекова,
јер гробови су вечне куће
кроз које се проћи мора
и судбини кад позове ићи
Из поштовања као своме родитељу,
по заслузи својој тековини,
данас му овај спомен сподигоше
синови Петар и Вилип[1]


Споменик Радојици Бошковићу (†1910) (Осоница – Селиште)

Приђи ближе ти Србине ој
те ти виђи овај спомен мој
и где леже кости моје
као што ће негда твоје
и ти реци Бог да прости бившег
Радојицу бошковића из осонице
који живе 80 Г.
а умре 14. фебруара 1910 Г.
Спомен дижу његови синови
Величко и Миливое[1]


Споменик Кости З. Гавриловићу (†1911) (Гуча – крај школе)

Коста З. Гавриловић
земљорад. из Гуче
рођен 1856 год.
велики борац и воспитач своје деце
умре као часан 23 јануара 1911. Год.
Бог даму душу прости
Овај споменик подигошему синови
Божидар Драгомир Станимир, Будимир, Борисав, Видоје и Стојан[1]


Споменик Милутину Главоњи (†1917) (Вича – Мирковац)

Ево гроба неизбежна двора
где се одмара тело од умора
где је правда подједнака свима
где се равња просјак с царевима
где се не зна за чемерне дане
где су сваком сузе убрисане
где нестаје од бола лелека
где су бољке нашле себи лека
где је пут што води свакога
уз колено творца великога
Милутин Главоња из села Виче
рођен 5 децембра 1867 год
и у великој чести поживи
са својим грађанима
умро 22 марта 1917 год.
Овај споменик сподиже му
његова верна супруга Вукосава[1]


Споменик браћи Вукићевић - Живадину (†1910) и Миљку (†1918) (Милатовићи – Ћурчићи)

Овде сарањена два брата
Живадин од 25 год.
Миљко од 22 год.
Вукићевићи из села Милатовића.
Живадин као регрут умре
у чачанској болници
6. марта 1910. год.
а Миљко код куће умре
10. новембра 1918. год.
И Бог да им душе прости
Спомен им подиже мајка Круна[1]


Споменик Гаврилу Петровићу (†1831) (Пухово – Нешовановићи)

Пред овим спомеником
Вечни сан борави Рисимија
супруга Милије Тајсића
а кћер Глиша Броћића из Гуче,
рођена 19. децембра 1888. г.
а умрла 18. новембра 1918. Г.
Бог да јој душу прости
Много добру и примерну супругу
вечно ће жалити муж Милија...[1]


Споменик Савки (†1918), супризи Ранка Тајсића (Пухово – Нешовановићи)

Овде почива добра хришћанка Савка
супруга Ранка Тајсића из Пухова.
Часно поживила 62 године
и умрла 30 децембра 1918 год.
Била је примерна супруга
и добра мајка.
Бог да јој душу прости
Спомен подигоше синови
Милисав и Милија[1]


Споменик Миладина Пандуревића (†1918) (Лиса – Шулубуре)

Овде пред овим споменом
Сарањеноје тјело
Станице супруге почившег
Миладина Пандуревића из Лисе
која поживи 57 година,
рано оста без мужа,
својм трудом и поштењем
подигла 4 сина и ћерку,
мали остали по смрти оца
и с тим постигла да се може мешати
са првим и поштеним грађанима овог села,
умрла 24. августа 1918 год.
Бог да јој душу прости
Спомен јој према љубави свога родитеља
подигоше њени синови
Милун, Радомир и Тривун[1]


Споменик Радисава Пропадовића (†1924) (Рогача – Чукар)

Ево гроба вечног двора
који тико показује
вечите земне остатке
дичног Србина
Радисава Пропадовића
из Рогаче
који часно поживи 63 Год.
а престави се у вечност
16. маја 1924. год.
по старом старом календару
бог да му опрости племениту душу
Спомен овај подигоше му
супруга Винка
и синови Богољуб Јездимир и Младен
и остала родбина[1]


Споменик Драгињи Станишић (†1926) (Властељице – Станишићи)

Овде почивају моје кости
ви реците Бог да је прости
Драгињу
Жену Владимира Станишића
из Властељица
која као добра кућаница
поживи 60 год.
Кућик радик до судњега дана
и ја децо све остављам вама
ви радите како вам је прече
а ја одок тако Господ рече
2. априла 1926. год.
З-богом сине
да је теби проста рана
што ти доји из недара
ја ти одок одакле се
никад више повратити нећу
а ти мени да упалиш свећу
Спомен подиже син Петар и Унуци
на овом споменику уписујемо
и њено двоје деце
Дринку од 8 г.
и Милоша од 6 месеци
сарањени код цркве у Каони[1]


Споменик Дрини Милекић (†1928) (Властељице – Станишићи)

Ој путници мили читаоци
не журите већ свратите
не жалите што сте стали
овај спомен прочитали
Дрина
супруга Воимира Милекића
из Милатовића
Ево сеје ево браћо мила
мене ладна земља скрила
у пролеће јес да цвета цвеће
а за мене то важити неће
сва је моја увенула нада
ја у гробу сада лежим млада
осташе ми оба крила
два синчића моја мила
и брат мили од заклетве
што се своје сеје сети
те је шаро у ладна камена
нека стоји ова успомена
што је ова на спомену шара
ко прочита нека му је вала
Поживи 28.Г.
а умре у најлепше доба
23. априла 1928.год.
бог да јој душу прости
Спомен подиже брат Петар
и синови Властимир и Александар[1]


Споменик Марији В. Пантелић (†1934) (Дучаловићи – Подовчарско гробље)

Овде почивају земни остатци
Марија В. Пантелића
из Дучаловића
поживи 42 године,
а престави се 13. октомбра 1934. г.
Спомен за живота себе подигнула
са помоћу дуго трајног љубавника
Прокопија Лазића
чувара државне шуме – Чачак[1]


Споменик Јулујани Радуловић (†1833) (Крстац – Карићи)

Јулујана-Јула
супруга Матије Радуловића шнајдера
кројача из Крстаца
рођ. 1885 умрла 1933. Г.
Драги моји, друже Матија,
децо, мајко, комшије и пријатељи.
Данас дође време да се поздравимо.
Ја полазим на онај свет.
За време мога живота,
у почетку била сам сиромашног стања,
с тим у браку с мужем
имала сам осморо деце
коиг сам јуначки бранила и сачувала
за време рата од 1912 до 1918. Г.
и данас остају након мене сви живи.
И лепо сам доживела
имање закупила и грађевине поградила.
Збогом, ваша Јулијана–Јула Радуловић
Писа Тихомир Драг. Петронијевић из Лисица[1]


Споменик Перси Станишић (†1933) (Властељице – Станишићи)

Ој сестрице и ви браћо мила
Ево мене ова земља скрила
Залуд мене моја мила нада
кад ме мука велика савлада
Персу
жену Петра Станишића
из Властељица
Ој синови моји мили
остасте ми сиротани
и без миле нане своје
ја ви гледам наше дворе
жао ми је мужа драга
ал у мене клону снага
мука ова живот сломи
осташе јој и синови.
муж Перо ти се сети
па синове ти ожени
нека снаје цвеће саде
нек се сете миле нане.
Ја поживик – 28 – лета
бог ме узе са овога света
10. марта 1933. Год.
Бог да јој душу опрости
Спомен сподигоше Муж Петар
и синови Милорад и Милаило[1]


Споменик Сретену Јеремићу (†1932) (Крстац – Карићи)

Овде сарањено тело доброг србина
Сретена Јеремића из Крстаца.
пож. 67. год.
Умре 5. септ. 1932. Год.
Спомен му подиже рођак
задругар по уговору[1]


Споменик Драгињи Тодоровић (†1936) (Пухово – Нешовановићи)

Ево гроба одморита двора
где ми тело скрива
а ладна га киша полива.
Побожне српкиње Драгиње
супруге П. Миливоја Тодоровића
из Пухова.
Која је часно поживела 65. Година.
Своје синове иженила, ћерке удомила
и тело своје у ладни гроб склонила
16. нов. 1936. Г.
Нека се вечно одмара
А на гробу нека трава клија
да и моја омладина сија
Овај Спомен подигоше јој њени
благодарни синови:
Радисав, Рађен и Сретен
Тодоровићи 1937
и унук Гвозден
Бог дапрости нашу мајку Драгињу
на вечном дому
Изради Д. Тодоровић и Т. Петронијевић[1]


Споменик Драгутину Лазовићу (†1939) (Властељице – Јелав)

Ево гроба неизбежна двора
где се одмара тело од умора
Дична Србина и поштеног грађанина
Драгутина Лазовића
из села Властељица
кои чесно и поштено
поживи међу својим грађанима
служећи за пример целој околини
75 лета па ја одок са овога света
5. фебруара 1939. Г.
Ко се роди тај мора умрети
А са собом ништа не понети
већ скрштене своје беле руке
и праведна дела своја.
Збогом децо мила моја
синови и ћерко моја
ја вам одок одакле се
више никад повратити нећу
а ви мени запалите свећу.
Радите и кућите како вам је прече
а ја одок тако Господ рече.
Бог да му душу прости
Спомен подижу синови
Добрица Миломир и Владан
и супруга Даринка
и кћер Љубинка[1]


Споменик Каравини Терзић (†1949) (Властељице – Јелав)

Каравина
жена Павла Терзића
из Властељица
поживи часно ко домаћица
и д[обра] радница
служи за пример осталима 45.Г.
А умре 8. III 1949.Г.
И Бог да је прости
Спомен јој сподиже муж Павле
и синови Гвозден Родољуб
и кћи Грозда
и сна Рада[1]


Споменик Урошу Пајовићу (†1957) (Каона – Пајовићи)

Овде почива
Урош Пајовић из села Каоне.
рођен 1903. Г.
а умро 1957. Г.
био је лик човека угледног
и поштеног и искреног
кога је свако волео и поштовао.
Нама живима он остаје у светој успомени
поред дубоке жалости.
спомен овај са осталим
дубоко ожалошћеном породицом
и родбином подигоше отац Јовица
и син Родољуб
и жена Пера[1]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 1,25 1,26 1,27 1,28 1,29 1,30 1,31 1,32 1,33 1,34 1,35 1,36 1,37 1,38 1,39 1,40 1,41 1,42 1,43 1,44 1,45 1,46 1,47 1,48 1,49 1,50 1,51 1,52 1,53 1,54 Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено ed.). Чачак: Међуопштински историјски архив. 
  2. Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2. допуњено ed.). Чачак: Народни музеј. 
  3. Надгробни споменици Драгачева : каталог измештених и заштићених драгачевских надгробних споменика у Гучи. Краљево: Завод за заштиту споменика културе Краљево. 1984. 

Литература[уреди]

  • Радичевић, Бранко В. (1961). Плава линија живота: српски сеоски споменици и крајпуташи. Београд: Савремена школа. 
  • Надгробни споменици Драгачева : каталог измештених и заштићених драгачевских надгробних споменика у Гучи. Краљево: Завод за заштиту споменика културе Краљево. 1984. 
  • Николић, Радојко (1991). Сељакова душа на камену : (описи личности на надгробницима западне Србије). Горњи Милановац: Дечје новине. 
  • Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено ed.). Чачак: Међуопштински историјски архив. 
  • Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (2. допуњено ed.). Чачак: Народни музеј.