Neutralnost danas, kada se protiv srpskog naroda vodi rat, smatram lažju i moralnim kukavičlukom. (…) to je srpsko antisrpstvo.[1]
”
„
Iako je srpska kultura u poslednjem stoleću svog razvića doživela svoj epohalan preobražaj, ogroman stvaralački uspon i mnogostruko obogaćenje, nju još uvek opterećuju izvesne nepovoljne istorijske uslovnosti iz vremena njenog prelaska iz patrijarhalne u građansku epohu.
”
„
Muka opstanka po svaku cenu vekovima je gonila Srbe s njihovih ognjišta i rasipala ih, s očajom i nadom, po balkanskim, jadranskim i panonskim prostranstvima. Vreme i sila radili su im talase, rubili, topili ih. Carevine, kulture, vere, delile su, razarale, menjale narod što je pokrivao prostora koje nije mogao uvek da savlada ni biološki ni civilizacijski. Pri tome, izvanredno je uočljiva upornost Srba da svoj duhovni oblik i istorijsku samosvest potvrđuju svuda gde zastanu i ostanu…
”
„
Možda je najnesrećnija osobenost srpske nacionalne kulture njena sadržina, vremenska i prostorna nejedinstvenost. Tu nejedinstvenost vladajući činioci danas uporno podstiču. Za tu svrhu stvorena je jedna čitava ideologija. U tu se ideologiju sile austorugarske i kominternovske koncepcije Balkana i Jugoslavije. Jednog dana to će biti sagledano sa svim posledicama…
”
„
Meni je društveno i marksistički neprihvatljivo favorizovanje bilo čijeg nacionaliteta na račun klasnog stanovništa, na račun opštih društvenih vrednosti, na račun znanja i sposobnosti, rada i morala kao osnovnih ljudskih vrednosti u socijalističkoj zajednici…
”
„
Teško je u ovom trenutku određivati se prema Njegošu da se istovremeno ne odredimo i prema jednom istorijskom kriminalu koji se vrši za izvesnih strana i na izvesnim mestima, a sa očiglednim ciljem. Iščupati Njegoša iz celine kulture srpskog naroda - to je upravo ubistvo Njegoša. …Ja ne znam šta je Njegoš ako nije najveći srpski pesnik 19. veka, niti znam šta je srpska kultura ako u njoj nema Njegoša.
”
„
Jer mora dugo, dugo da se ćuti nad sedmocifrenim brojem mrtvih: milion dvesta pedeset sedam hiljada. Jedino u statistikama ljudskih gubitaka u ratovima za slobodu, mi smo ravni velikim narodima, a mnogi veliki nisu ravni nama; jedino brojem ratnih žrtava za slobodu mi stojimo u samom vrhu evropske rang liste. Ta činjenica me primorava na potištenost: pa kakav smo mi to narod, kakvi smo mi to ljudi koji u ratovima toliko ginu za slobodu da samim pobedama ostanu bez nje? Kako nam to uvek neko među nama, neko u kući, otme ono što nam na bojištu nije mogao da otme mnogostruko jači neprijatelj? Kako to da ljudi toliko dostojanstveni, ponosni, hrabri u ratu, pristaju u miru da traju poniženi i pokorni…?
”
„
Čini mi se, nešto je izvesno: 4. maja 1980. umrla je titovina, umrla je monarhija. Kraj je dvorovima, Galebu, plavom vozu, eskadrilama, jahtama, unikatnim mercedesima, divizijama koje čuvaju prugu da plavi voz bezbedno prođe sa svojim svemoćnim spavačem koji ide u lov na kapitalce… kraj je pompi, španskom, titovskom proleterskom protokolu, zaustavljanju saobraćaja, pustošenju bašti, pokolju cveća iz cvećara, drumovima zasutim cvećeme, da bi ga pregazio njegov mercedes i njegovi telohranitelji i panduri; kraj je basnoslovnom, ničim neograničenom rasipanju, korejskim dočecima… potemkijadi.
”
„
…Istorija nas opominje: narodi koji imaju vođu, imaju i neizvesnu budućnost. Često je bivalo: tu gde je veliki vođa, mala je demokratija.
”
„
Od zahteva i očekivanja da priznamo da smo počinili politički kriminal, kratkovidi ljudi od nas traže nešto još nečasnije: da spasavamo ugled SANU time što ćemo na ovoj skupštini osuditi samo „grupu", samo „nekolicinu" akademika, sa podluciferom Antonijem Isakovićem, koji su za svoje „mračne, nacionalističke ciljeve" obmanuli naivne akademike i zloupotrebili Akademiju u svojoj „prljavoj borbi za osvajanje lične vlasti". Sa čvrstom „dobronamernošću" prema Akademiji zahteva se od nas da iz svojih redova izdvojimo nekoliko žrtvenih jaraca.
Ali tu se isprečilo nešto kao matematika. Kako da u ime tih, viših interesa“ i „spasavanja Akademije" izvršimo tu moralnu izdaju i žrtvujemo nekolicinu akademika, jednog potpredsednika, kad tu grupu koja je učestvovala u izradi Memoranduma čine najmanje 23 akademika, a to je skoro četvrtina od efektivnog radnog sastava ove Akademije, i što je najbitnije, ta „grupa akademika" nije ilegalnim mahinacijama uzurpirala zadatak da napiše Memorandum, nego je ona taj zadatak dobila od Predsedništva.
”
„
Ako vodeći ljudi Srpskog pokreta obnove sa svojim političkim saveznicima, svojom ideologijom i agresivnošću služe i neprijateljima Srbije i srpskog naroda, a služe im, onda i Vaša nespremnost, nespremnost vlade i Vaše stranke da se tolerantno odnosite prema svojim neistomišljenicima, sa neodgovaranjem na zahteve i osećanja mladog naroda, takođe služi neprijateljima Srbije. Razuman cilj borbe za jedinstvo srpskog naroda u ovim danima, za koje se zalažete, ne može da se ostvari bez saradnje sa opozicijom, radikalnog raskida sa titoizmom i ubrzane demokratizacije društva. Savetujem Vam i molim Vas da ispunite studentske zahteve. Nema tog političkog i ideološkog principa koji danas ne treba podrediti spasavanju gradanskog mira i demokratskog lica Srbije.
”
„
Srpska akademija nauka i umetnosti je uverena da je u ovim danima naš istorijski nalog - mobilizacija i organizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda na ciljevima preporoda jugoslovenskog društva, odlučila se da odgovornim političkim činiocima iznese svoj pogled na stanje u kojem smo se našli.
Nije se, ubeđen sam, Akademija bavila dnevnom politikom zbog želje za nekakvim političkim partnerstvom, kako to tvrde službeni novinari, ili zbog zabluda o svojim pravima i zadacima, kako to dnevnopolitički govore neki ljudi, nego se Akademija, primorana istorijskim okolnostima, zamislila nad sudbinom naroda i društva kojima pripada, nauke i kulture kojima služi.
Ali u toj nameri, na tom patriotskom zadatku, Akademija je sprečena…
”
„
To što se ove jeseni sa SANU zbilo izbiva u Srbiji i Jugoslaviji, nije se zbilo u sto godina njenog postojanja, a koliko znam nije se zbilo nigde u svetu nijednoj akademiji nauka i umetnosti. Proglašeni smo neprijateljima svoje zemlje, izazivačima bratoubilačkog rata, protagonistima nacionalne mržnje i prikovani na domaći stub srama. Političke sile koje po svaku cenu nastoje da očuvaju svoju dominaciju i postojeće stanje u Jugoslaviji i Srbiji iskrivotvorile su naše namere i zloupotrebile nas za svoje ciljeve i međusobne obračune. U tome ih, razume se, svesrdno poslužuju domaća javna glasila. Ta kampanja protiv SANU razotkrila je političku hipokriziju vlasti prema stvaralačkoj inteligenciji ovog društva i obelodanila njen stvarni društveni položaj: nemoć i podređenost. A to se, svakako, nije slučajno i greškom dogodilo. Logičan je to čin jedne uporne i kobne politike u ovoj zemlji, koja istine proglašava neprijateljstvom i srpskim nacionalizmom, stara je to metoda jedne istorijski preživele ideologije po kojoj se veruje da su njenim ciljevima sva sredstva dozvoljena.
Vlast zahteva od nas da taj ukradeni nam nacrt proglasimo „platformom kontrarevolucije", da optužimo sebe da smo razbijači Jugoslavije" i „neprijatelji socijalizma", da smo izazivači bratoubilačkog rata", da se borimo za „svoju nacionalističku vlast". Vlast, dakle, traži od nas da priznamo krivicu koju nismo počinili, da se saglasimo sa presudama koje su izrečene, a da nismo ni saslušani.
Koji čovek s dostojanstvom i čašću akademika može da pristane na takvu ulogu danas i u ovoj kući?
”
„
Ima među nama iskusnih ljudi koji misle da nam ova glavobolja sa Memorandumom nije bila potrebna i da je za Akademiju mudro da bude što dalje od svake politike, koja ne može biti drukčija nego prljava. To bi svakako bilo lagodnije i lukavije, ali ne verujem da bi bilo i mudrije, ako se pod politikom podrazumeva delanje za opšte dobro, a mudrost shvata kao skladnost razuma i savesti, znanja i poštenja. Ima među nama i uglednih ljudi, za koje je politika zlo samo onda kada se javno kritikuje vlast, a nije im politika zlo kada se izražava odanost i lojalnost vlasti, bez obzira na stanje u zemlji, i nije im politika kad se ćuti o kanceroznom zlu koje se razrasta u našem društvu i na našem tlu. Takva „apolitična" politika, kao institucionalizovana lojalnost, mogla se nekad i s razlogom pokrivati dobronamernošću, međutim ona je ostala samo goli konformizam.
”
„
U knjigama koje sam napisao mog zavičaja ima mnogo – kaže Ćosić. Možda se to neposredno ne iskazuje geografijom i jezikom, ali po ljudskoj suštini i sudbini, po razumevanju bića srpskog naroda, to je moj zavičaj. A moj život nije bio ni malo lak. Ja često kažem da je moj život bio svekolik. Kad kažem svekolik, mislim na bogat i naporan život, na opasan život.
A bez opasnog i napornog života nema ni sreće u životu. Ja ponosno mogu reći da sam bio srećan čovek, jer sam živeo naporan i opasan život. U tom napornom i opasnom životu imao sam odlučujuću podršku svojih prijatelja…[2]
”
„
Tih godina, pored svog književnog posla, bio sam obuzet i prosvećivanjem naroda i civilizovanjem našeg tla – navodi on. Neskromno sam smatrao i sebe odgovornim za sve što loše rade, i ružno rade, moji savremenici u našoj zemlji. Bilo je lako uočiti da mi novim graditeljstvom ružimo Srbiju. Novim kućama i novim gradskim naseljima nagrđujemo njene lepe predele–doline, strane, ćuvike. Znajući da kuće nadživljuju svoje graditelje i stanare, da novi gradovi nadživljuju investitore, zabrinuo sam se za lik svog naraštaja u doživljaju i sudu njegovih potomaka. Smatrao sam da je najveća ljudska odgovornost ne upropašćavati i ne ružiti zemlju koja je čoveku rađanjem poklonjena.[2]
”
„
U ratovima Srbije 1912—1918. iz Velike Drenove, Selišta i Stragara ratovalo je 554 vojnika. Poginulo i umrlo od rata i bolesti na bojištima, kroz Albaniju i u logorima 290 vojnika. Za opstanak i slobodu odoše u istoriju. Pobedili u tri rata, a njih poraziše u jednom miru i ostadoše nepobeđeni. Pamte ih ispisnici i potomci.[2]
”
„
…Vi ste moji učitelji. Jer od vas sam naučio jezik kojim pišem, od vas sam se naučio šta je zemlja moja, šta je biljka moja, šta je Otadžbina moja, šta je čovek koji gazi i koji radi ovu zemlju. Skoro da sam sve najbitnije naučio od vas, zaslutio iz vaših reči, ponosim se što sam Drenovac jer pripadam narodu seljaka, zemljomučenika i zemljoradnika, plemenu vinogradara i kalemara, ljudima koji su u svom veku najteže i najčasnije živeli svoj život.[2]
”
„
U čitave dve decenije mog stradanja od vlasti i policije, jedini moj zavičaj bila je Vrnjačka Banja. U tim danima kada sam bestidno bio praćen u vozu, u autobusu, i kad idem majci u posetu, kada su u policiju bili pozivani svi koji su se sa mnom rukovali i razgovarali, da ispričaju šta su razgovarali, ljudi iz Vrnjačke Banje bili su mi odani.[2]
