Дневник о Чарнојевићу
Дневник о Чарнојевићу је лирски роман Милоша Црњанског, који је објављен први пут 1920. године.
Цитати[уреди]
„Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје очи, а ја сам сав миран, кад ми се смире очи.”
„Али ако умрем, погледаћу последњи пут у небо, yтеху моју, и смешићу се.”
„Клечала је преда мном и шапутала, да не може без мене да живи. Ја сам јој рекао да оде. Предосећам смрт и радо кашљем, па би било сувише сентиментално да умрем у њеним рукама. Она би сувише гласно плакала, а ја не волим плач него тугу. Нисам више жељан, да ме љубе, нити да ми ико пружа руку. Доста је било. Ако је љубав, љубио сам се. Уморан сам. Под прозором ми је никло жито, и стоп на дан хоћу да се заплачем. Жао ми је себе самог. Али ми је жао и жита. Ко зна, можда и неће моћи без мене да живи. Зар је она крива, ако љубав није вечна. Све то признајем. Ја ништа не желим, осим да брзо прође све што дође. Кад смо се нашли и ја и она имали смо већ хиљаду греха, навика и сенки у себи. А да љубав почиње у шуми, како би све лакше било.”
„Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по кавана-ма. Седнем до прозора и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот?”
„Ја осетих на себи топли покривач њен, који је мирисао на њене дојке. Она је клечала преда мном, на мени, иза мене. Њен глас се јављао свуд. Њене власи сам налазио свуд: у књигама, у јелу и око врата. Она ми је све чинила по вољи. Почео дан она би гледала, да ми све, што хоћу, дода. Питала ме и молила да цувам здравље. Није волела никуд излазити. Њен ход беше набујао и витак, њене лепе ноге савијале се оштро. Рано у зору, кад бих отворио очи, видео бих је како скоро сасвим гола лежи на мојим грудима.”
„Најпосле мени никог није жао, најмање себе. Ми треба да нестанемо, ми нисмо за живот, ми смо за смрт. За нама ће доћи боље столеће, оно увек долази.”
„И често кад би га она у месечини дочекала загрљајем он би приметио једно румено стабло и приљубио се уз њега и грчевито га љубио и тепао. А она би стојећи остављала га, отишла у страну и плакала.”
„Не знајући што ме роди мајка и не могавши учинити ником добро, најмање себи. Ах да могу да се вратим тамо, где топови грме и да кроз Русе одем далеко некуд на Новају Земљу, тамо, где је лед зелен а вода плава под ледом, снег румен. Ах тамо бих од силних боја занесен загледао се и заборавио све.”
