Гробница за Бориса Давидовича
Гробница за Бориса Давидовича (поднасловљена: Седам поглавља једне заједничке повести) збирка је седам приповедака објављених 1976. године, аутора Данила Киша.
Цитати[уреди]
„Бејах заузет читањем и писањем, кад груну у моју собу велик број тих људи наоружаних незнањем тупим као батина и мржњом оштром попут ножа. То не бејаху моје свиле од којих им се закрвавише очи, но моје књиге поређане по полицама; свилу смоташе под огртаче, а књиге побацаше на под и стадоше их газити ногама и цепати их на моје очи. А књиге те бејаху у кожу повезане и обележене бројевима и бејаху написане од учених људи, и у њима бејаше, да су их хтели читати, хиљаде разлога да ме сместа убију и бејаше у њима, да су их хтели читати, лека и мелема за њихову мржњу. И рекох им да их не цепају, јер многе књиге нису опасне, опасна је само једна; и рекох им да их не цепају, јер читање многих књига доводи до мудрости, а читање једне једине до незнања наоружаног махнитошћу и мржњом.”
„Новски се борио да у својој смрти, да у свом паду, сачува достојанство не само свог лика него и лика револуционара уопште, а Феђукин је настојао у свом трагању за фикцијом и за условностима да сачува строгост и доследност револуционарне правде и оних који ту правду деле; јер боље је да страда такозвана истина једног јединог човека, једног сићушног организма, него да се због њега доведе у питање виши принципи и интереси. И ако се током каснијег развоја истраге Феђукин устремљивао на своје тврдоглаве жртве, да дакле није био хир неуротичног човека и кокаинисте, како неки верују, него борба за сопствена уверења која је, као и жртва, сматрао несебичним, неприкосновеним и светим. Оно што је изазвало његов бес и његову лојалну мржњу, то бејаше управо та болећива себичност оптужених, њихова патолошка потреба да докажу своју невиност, своју сопствену малу истину, то неуротично врћење у кругу такозваних чињеница обухваћених мердијанима своје тврде лобање, а да та њихова слепа. истина није у стању да се стави у систем једне више вредности, једне више правде, која тражи да јој се принесу жртве и која не води и не сме да води рачуна о људским слабостима.”
„Но чини се да је Новски у додиру са каменом своје живе гробнице извукао неке метафизичке закључке који се без сумње нису много разликовали од оних који сугеришу мисао да је човек само честица прашине у океану безвремености; али му изгледа да сазнање дошапнуло и неке закључке које архитекти псетарника нису могли да предвиде: ништа за ништа. Човек који је нашао у свом срцу ту јеретичку и опасну мисао која говори о узалудности сопственог трајања, стоји међутим поново пред једном (последњом) дилемом: прихватити привременост трајања у име тог драгоценог и скупа стеченог сазнања (које искључује сваку моралност и које је дакле апсолутна). слобода) или се, у име тог истог сазнања, предати загрљају ништавила.”
