Вук Стефановић Караџић

Извор: Викицитат

Вук Стефановић Караџић (1787 - 1864)

  • „Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада.“ (Вукови записи, СКЗ, Београд, 1964. страна 21)
  • „Добро је знати шта људи мисле и говоре, али не треба свакога гонити који што противно рекне. Особито људе који, по несрећи, имају право...“ (из писма кнезу Милошу, 1832.)
  • „Са својом штулом нисам могао мислити ни на коња ни на рат, те сам морао, хтео не хтео, навикавати, колико сам могао, на седење код куће. Да нисам имао штулу, био бих, можда, погинуо од Турака, као многи моји вршњаци, а моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком. Исто толико колико штула, задржавала ме је на месту и моја жена...“ (Сусрети, стране 18-20)
  • „Не брини ти, мој брајко, хоће ли народ пропасти или неће, него ради оно што си ти кадар! Па ако сваки уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти.“ (из писма Ђури Даничићу, Сусрети, страна 134)
  • „Писмо је отворило пут уму људскоме, да се приближи к Богу по могућству своме.“ (из предговора Првом српском буквару)
  • „Не да се, али ће се дати.“ (из писма Мушицком, 1818)
Википедија
Викпедија има чланак везан за: