Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[1]
Вук Стефановић Караџић је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.[2]
„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада.“ (Вукови записи, СКЗ, Београд, 1964. страна 21)
„Добро је знати шта људи мисле и говоре, али не треба свакога гонити који што противно рекне. Особито људе који, по несрећи, имају право…“ (из писма кнезу Милошу, 1832.)
„Са својом штулом нисам могао мислити ни на коња ни на рат, те сам морао, хтео не хтео, навикавати, колико сам могао, на седење код куће. Да нисам имао штулу, био бих, можда, погинуо од Турака, као многи моји вршњаци, а моја штула ме је натерала да тражим мира, да мирно читам књиге, да мирно записујем на хартији оно што сам чуо и видео оком. Исто толико колико штула, задржавала ме је на месту и моја жена…“ (Сусрети, стране 18-20)
„Не брини ти, мој брајко, хоће ли народ пропасти или неће, него ради оно што си ти кадар! Па ако сваки уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти.“ (из писма Ђури Даничићу, Сусрети, страна 134)
„Писмо је отворило пут уму људскоме, да се приближи к Богу по могућству своме.“ (из предговора Првом српском буквару)
„Не да се, али ће се дати.“ (из писма Мушицком, 1818)
Ко посла овога не разумије, могао би рећи да је и име Срби од данашње Србије, као нпр. Славонац од Славоније, Херцеговац од Херцеговине, Црногорац од Црне горе и т. д.; али који штогод од Славенске историје управо познаје онај мора знати да су Срби с тијем именом у наше земље дошли, и земља се од њих тако прозвала. Гдје је данашње Србије јужни крај (Косово и Метохија) ондје је старе била сриједа, а крајеви су јој допирали од Дунава до Архипелага, и од Адријатичкога мора до у Маћедонију. И ја мислим да је ово име Србија постало у новија времена, пошто је Српско царство пропало; јер не знам би ли се гдје могло наћи да се који од нашијех краљева или царева звао краљ или цар од Србије, него Србљем. Добровски и Шафарик доказали су да су се Срби негда звали сви Славенски народи, и да је име Срби старије него и Славени или Словени. (Срби сви и свуда)
Ми овђе сад не смијемо тражити оно, што мора бити у правом роману: зашто ће нам Г. Сочинитељ рећи, као у одговору на прву рецензију, да је он највише пазио на морал, а у роман да се упуштао само толико, колико му је допуштао благообразни карактер народа нашега; него да гледамо само оно, што нам Г. Сочинитељ у предисловију обриче, т. ј. морал, старе обичаје Српске и благообразни карактер народа нашега.[3]
