Vuk Stefanović Karadžić

Izvor: Викицитат
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Wikipedia:sr
Vikipedija ima članak pod imenom:


Vuk Karadžić

Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 26. oktobar/6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[1]

Vuk Stefanović Karadžić je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[2]

Citati[uredi]

  • „Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumijevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada.“ (Vukovi zapisi, SKZ, Beograd, 1964. strana 21)
  • „Dobro je znati šta ljudi misle i govore, ali ne treba svakoga goniti koji što protivno rekne. Osobito ljude koji, po nesreći, imaju pravo...“ (iz pisma knezu Milošu, 1832.)
  • „Sa svojom štulom nisam mogao misliti ni na konja ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati, koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci, a moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom. Isto toliko koliko štula, zadržavala me je na mestu i moja žena...“ (Susreti, strane 18-20)
  • „Ne brini ti, moj brajko, hoće li narod propasti ili neće, nego radi ono što si ti kadar! Pa ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod nikad propasti.“ (iz pisma Đuri Daničiću, Susreti, strana 134)
  • „Pismo je otvorilo put umu ljudskome, da se približi k Bogu po mogućstvu svome.“ (iz predgovora Prvom srpskom bukvaru)
  • „Ne da se, ali će se dati.“ (iz pisma Mušickom, 1818)

Reference[uredi]

  1. „Вук Стефановић Караџић”. 
  2. Larousse enciklopedija, 2. tom