Владимир Ћоровић
Владимир Ћоровић (27. октобар 1885 — 16. април 1941) био је српски историчар, универзитетски професор и академик.
Цитати[уреди]
„Потпуно свестан српски државни систем или, простије речено, српску државну мисао први је створио Стеван Немања. То су осећали, веома рано и сасвим јасно, већ његови непосредни наследници, који су у њему са поносом гледали „сакупитеља изгубљених крајева отачаства“, а још више његово даље потомство. За широки круг српских средњевековних летописаца српска историја уопште и почиње са Немањом; све што је било пре њега потонуло је у маглу заборава и сматрало се као нешто мутно, нестално и нимало сјајно.”
„Под Немањом створена српска држава показала се као стабилна. Она се развијала стално и поступно, за дуг низ година без имало неприродних скокова. Од 1217. она је краљевина и њен углед очевидно расте исто као и њена снага. Нарочито се од друге половине XIII века развијају њена финансиска средства откривањем и експлоатисањем богатих сребрних рудника. Тада се за новостворену државу јавља и домаћа ознака Србија, први пут у црквеној служби преносу тела Св. Саве у Милешево (6. маја 1237.).”
„Када је пала и последња српска држава на крају XV века, једини носилац старих државних традиција беше свештенство српске цркве, а једини видни помен старе славе и бољих дана прошлости поносне задужбине владарске.”
„Карађорђев устанак избио је изненадно. Ако су га и припремали раније, Срби ипак нису били још на чисто о томе кад би устанак имао да отпочне. Да је било по њиховом плану, највероватније је да би он избио негде у пролеће, кад озелени гора и кад је шума најприроднији савезник за одбрану и за напад. Овако, устанак се јавио онда кад се на дахиску одлуку за сечу кнезова није могло одговорити друкчије него или покорно повити главу или прихватити за оружје. Устанак је почео сасвим отворено, почетком фебруара и то „у сред зиме, кад му време није“. Србија је услед препада од стране Турака и почетка свог непосредног отпора у сред зиме дошла у веома незгодан положај. Устанак на осталим странама није још био довољно приправљен, нити се, у то доба године, дао лако кренути; и отуд је било јасно да ће Србија сада имати да издржи прве и најтеже ударце и да је, у главном, упућена сама на своју снагу.”
„Добивши под своју власт северну Србију, Аустрија је од год. 1718. имала пред собом крупно питање: како да подеси своју политику према тим својим новим српским поданицима, с обзиром на оне Србе које је већ имала у својим границама. Срби, који се беху преселили у Угарску са патријархом Арсенијем, нису били задовољни аустриским поступањем. Док су Двор и војни заповедници водили извесног рачуна о њима, нарочито у временима кад је требало рачунати са њиховим људским материјалом за војску, дотле су свештена лица ради вере, а племство ради прихода од српске радне снаге на њиховој земљи и из начелних разлога, што су били уопште противници насељавања Срба на њихове или међу њихове поседе, устајали у доста прилика против српских досељеника и правили им сметње сваке врсте. За Мађаре је положај Срба у њиховој земљи вредео, истина, као привилегован, али не и као легалан. Локалне власти, особито оне у служби сталежа, кињиле су их на више начина. Лош рад тих органа у провинцији и уопште непредусретљивост новог суседства осећали су наши људи непосредно на сваком кораку, и то их је огорчавало у великој мери. Код самих Срба било је и иначе доста смућености и мучног осећања неизвесности у туђој средини. Шта ће бити са њима? Хоће ли се моћи вратити у отаџбину, и када? Због те неизвесности они су читавом свом животу дали спочетка обележје привремености и изгледали стога људима међу које су дошли као елеменат више нестабилан и непоуздан него што би се то могло чинити у другој прилици. Да тај елеменат није увек могао остати много дисциплинован и моралан, учинили су своје дугогодишњи рат, избеглиштво, несталност у новој постојбини и општа беда која је неизбежна у свима земљама кроз које пролазе толике војске. Јеромонах Михаило Рачанин год. 1695. писао је са болом, не казујући само своја осећања и мисли, како живе »у великом утеснењу«; »лишени својих домова и манастира и сваког добра, а овде никакво добро не приобрели«; проводе године »по злу добра чекајући, и не дочекасмо!« »Уви роду христијанскому«!”
„Режим кнеза Милоша у Србији одавно није био популаран. Кнез је имао несумњивих заслуга за Србију и био је човек необичне вредности; али, имао је и крупних личних мана. Властољубив и грабљив, он није знао да се умери и да се задржи на линији где му реакција, која је морала једном наступити, не би могла бити од велике штете; имајући и сувише посла са Турцима, управо само са њима, он је примио многе навике њихових властодржаца, и понашао се у Србији као какав везир који се није бојао контроле, или као мали султан. Људе је сувише подвргавао својим ћудима и тражио од њих безусловну покорност. Државно је изједначио са својим; »цело сте правитељство ви сами«, говорио му је Вук Караџић; закон је претворио у самовољу.”
„Да заштити Србију Русија је наредила делимичну мобилизацију својих корова на аустриској граници, на што је Немачка 19. јула одговорила ратном објавом Русији и потом Француској. Да би могла напасти Француску са незаштићене стране, Немачка је повредила неутралност Белгије, на чије се штовање, поред других сила, и она била обавезала, и изазвала је тиме 22. јула објаву рата Енглеске. Као савезник Енглеске ушао је у рат и Јапан. Са Србијом је одмах ушла у рат против Аустро-Угарске и Црна Гора. На страни Немачке, као њен савезник, нашла се од 31. октобра год. 1914. Турска. На руске позиве Бугарској, да уђе у савез против Беча и Берлина и да поправи свој положај и границе од прошле године, софиска влада је категорички одговарала да неће ни прстом макнути у корист Србије.”
„Талијани, који су дошли у Далмацију, понашали су се према нашем народу отворено непријатељски. Главнији Хрвати и Срби бише похватани, затворени и одведени чак у Сардинију. Са њима се поступало са пуно цинизма, без обзира, готово свуда са пуно мржње. Спор око извршења Лондонскога уговора постајао је из дана у дан ове оштрији. Француска и Енглеска биле су у обавези према Италији и нису могле много помоћи; али, зато је претседник Северноамеричких Уједињених Држава, Вилсон, био одлучан противник Лондонскога уговора, који је био чиста повреда начела народности и народнога самоопредељења, која су имала да триумфују после Светскога рата и да створе нову и бољу атмосферу у Европи. Вилсон је пристајао да се испуне неки талијански захтеви, признавао је њихово право стратешке границе, додељивао им је, услед тога, добар број Југословена, али је одбијао да призна њихове прохтеве у Далмацији и чисту политику империјализма. Његово држање деловало је и на енглеске и на француске државнике, да почну утицати на Италију и нагонити је да буде попустљивија. Стваране су све могуће комбинације и предлози за споразум. За већу сигурност Италије предлагана је потпуна неутрализација целе далматинске југословенске обале; одређивало се да извесна места, као Задар, дођу под суверенитет Лиге народа; Италији су уступана извесна далматинска острва. Талијанима је ипак све то било мало, мада су тим уступцима и поседом Валоне они уствари постајали господари Јадранскога Мора. Мада су сву своју симпатичну борбу против Аустрије годинама бранили начелом и правом народности, они су то право Југословенима сада отворено порицали. У односима са нама они су хтели превласт силе. Да се нису при томе устручавали и од насиља сведочио је најбоље случај Ријеке. Она није била у првобитном плану талијанских добитака. Да би смањили подручје борбе и сукоба измећу Југославије и Италије, савезници су предвиђали стварање једне мале Ријечке Државе под суверенитетом Лиге народа. На то је пристала и Југославија, а тобоже и Италија. Али, за кратко. Да омете тај план и »спасе« Ријеку Италији, искрцао се на ријечку обалу песник и вођ талијанских националиста Габриеле Данунцио са добровољцима, тајно помаган од талијанске владе и јавно од њене флоте, и 12. септембра год. 1919. посео је тај град и држао га скоро две године.”
