Vladimir Ćorović
Vladimir Ćorović (27. oktobar 1885 — 16. april 1941) bio je srpski istoričar, univerzitetski profesor i akademik.
Citati[uredi]
„Potpuno svestan srpski državni sistem ili, prostije rečeno, srpsku državnu misao prvi je stvorio Stevan Nemanja. To su osećali, veoma rano i sasvim jasno, već njegovi neposredni naslednici, koji su u njemu sa ponosom gledali „sakupitelja izgubljenih krajeva otačastva“, a još više njegovo dalje potomstvo. Za široki krug srpskih srednjevekovnih letopisaca srpska istorija uopšte i počinje sa Nemanjom; sve što je bilo pre njega potonulo je u maglu zaborava i smatralo se kao nešto mutno, nestalno i nimalo sjajno.”
„Pod Nemanjom stvorena srpska država pokazala se kao stabilna. Ona se razvijala stalno i postupno, za dug niz godina bez imalo neprirodnih skokova. Od 1217. ona je kraljevina i njen ugled očevidno raste isto kao i njena snaga. Naročito se od druge polovine XIII veka razvijaju njena finansiska sredstva otkrivanjem i eksploatisanjem bogatih srebrnih rudnika. Tada se za novostvorenu državu javlja i domaća oznaka Srbija, prvi put u crkvenoj službi prenosu tela Sv. Save u Mileševo (6. maja 1237.).”
„Kada je pala i poslednja srpska država na kraju XV veka, jedini nosilac starih državnih tradicija beše sveštenstvo srpske crkve, a jedini vidni pomen stare slave i boljih dana prošlosti ponosne zadužbine vladarske.”
„Karađorđev ustanak izbio je iznenadno. Ako su ga i pripremali ranije, Srbi ipak nisu bili još na čisto o tome kad bi ustanak imao da otpočne. Da je bilo po njihovom planu, najverovatnije je da bi on izbio negde u proleće, kad ozeleni gora i kad je šuma najprirodniji saveznik za odbranu i za napad. Ovako, ustanak se javio onda kad se na dahisku odluku za seču knezova nije moglo odgovoriti drukčije nego ili pokorno poviti glavu ili prihvatiti za oružje. Ustanak je počeo sasvim otvoreno, početkom februara i to „u sred zime, kad mu vreme nije“. Srbija je usled prepada od strane Turaka i početka svog neposrednog otpora u sred zime došla u veoma nezgodan položaj. Ustanak na ostalim stranama nije još bio dovoljno pripravljen, niti se, u to doba godine, dao lako krenuti; i otud je bilo jasno da će Srbija sada imati da izdrži prve i najteže udarce i da je, u glavnom, upućena sama na svoju snagu.”
„Dobivši pod svoju vlast severnu Srbiju, Austrija je od god. 1718. imala pred sobom krupno pitanje: kako da podesi svoju politiku prema tim svojim novim srpskim podanicima, s obzirom na one Srbe koje je već imala u svojim granicama. Srbi, koji se behu preselili u Ugarsku sa patrijarhom Arsenijem, nisu bili zadovoljni austriskim postupanjem. Dok su Dvor i vojni zapovednici vodili izvesnog računa o njima, naročito u vremenima kad je trebalo računati sa njihovim ljudskim materijalom za vojsku, dotle su sveštena lica radi vere, a plemstvo radi prihoda od srpske radne snage na njihovoj zemlji i iz načelnih razloga, što su bili uopšte protivnici naseljavanja Srba na njihove ili među njihove posede, ustajali u dosta prilika protiv srpskih doseljenika i pravili im smetnje svake vrste. Za Mađare je položaj Srba u njihovoj zemlji vredeo, istina, kao privilegovan, ali ne i kao legalan. Lokalne vlasti, osobito one u službi staleža, kinjile su ih na više načina. Loš rad tih organa u provinciji i uopšte nepredusretljivost novog susedstva osećali su naši ljudi neposredno na svakom koraku, i to ih je ogorčavalo u velikoj meri. Kod samih Srba bilo je i inače dosta smućenosti i mučnog osećanja neizvesnosti u tuđoj sredini. Šta će biti sa njima? Hoće li se moći vratiti u otadžbinu, i kada? Zbog te neizvesnosti oni su čitavom svom životu dali spočetka obeležje privremenosti i izgledali stoga ljudima među koje su došli kao elemenat više nestabilan i nepouzdan nego što bi se to moglo činiti u drugoj prilici. Da taj elemenat nije uvek mogao ostati mnogo disciplinovan i moralan, učinili su svoje dugogodišnji rat, izbeglištvo, nestalnost u novoj postojbini i opšta beda koja je neizbežna u svima zemljama kroz koje prolaze tolike vojske. Jeromonah Mihailo Račanin god. 1695. pisao je sa bolom, ne kazujući samo svoja osećanja i misli, kako žive »u velikom utesnenju«; »lišeni svojih domova i manastira i svakog dobra, a ovde nikakvo dobro ne priobreli«; provode godine »po zlu dobra čekajući, i ne dočekasmo!« »Uvi rodu hristijanskomu«!”
„Režim kneza Miloša u Srbiji odavno nije bio popularan. Knez je imao nesumnjivih zasluga za Srbiju i bio je čovek neobične vrednosti; ali, imao je i krupnih ličnih mana. Vlastoljubiv i grabljiv, on nije znao da se umeri i da se zadrži na liniji gde mu reakcija, koja je morala jednom nastupiti, ne bi mogla biti od velike štete; imajući i suviše posla sa Turcima, upravo samo sa njima, on je primio mnoge navike njihovih vlastodržaca, i ponašao se u Srbiji kao kakav vezir koji se nije bojao kontrole, ili kao mali sultan. Ljude je suviše podvrgavao svojim ćudima i tražio od njih bezuslovnu pokornost. Državno je izjednačio sa svojim; »celo ste praviteljstvo vi sami«, govorio mu je Vuk Karadžić; zakon je pretvorio u samovolju.”
„Da zaštiti Srbiju Rusija je naredila delimičnu mobilizaciju svojih korova na austriskoj granici, na što je Nemačka 19. jula odgovorila ratnom objavom Rusiji i potom Francuskoj. Da bi mogla napasti Francusku sa nezaštićene strane, Nemačka je povredila neutralnost Belgije, na čije se štovanje, pored drugih sila, i ona bila obavezala, i izazvala je time 22. jula objavu rata Engleske. Kao saveznik Engleske ušao je u rat i Japan. Sa Srbijom je odmah ušla u rat protiv Austro-Ugarske i Crna Gora. Na strani Nemačke, kao njen saveznik, našla se od 31. oktobra god. 1914. Turska. Na ruske pozive Bugarskoj, da uđe u savez protiv Beča i Berlina i da popravi svoj položaj i granice od prošle godine, sofiska vlada je kategorički odgovarala da neće ni prstom maknuti u korist Srbije.”
„Talijani, koji su došli u Dalmaciju, ponašali su se prema našem narodu otvoreno neprijateljski. Glavniji Hrvati i Srbi biše pohvatani, zatvoreni i odvedeni čak u Sardiniju. Sa njima se postupalo sa puno cinizma, bez obzira, gotovo svuda sa puno mržnje. Spor oko izvršenja Londonskoga ugovora postajao je iz dana u dan ove oštriji. Francuska i Engleska bile su u obavezi prema Italiji i nisu mogle mnogo pomoći; ali, zato je pretsednik Severnoameričkih Ujedinjenih Država, Vilson, bio odlučan protivnik Londonskoga ugovora, koji je bio čista povreda načela narodnosti i narodnoga samoopredeljenja, koja su imala da triumfuju posle Svetskoga rata i da stvore novu i bolju atmosferu u Evropi. Vilson je pristajao da se ispune neki talijanski zahtevi, priznavao je njihovo pravo strateške granice, dodeljivao im je, usled toga, dobar broj Jugoslovena, ali je odbijao da prizna njihove prohteve u Dalmaciji i čistu politiku imperijalizma. Njegovo držanje delovalo je i na engleske i na francuske državnike, da počnu uticati na Italiju i nagoniti je da bude popustljivija. Stvarane su sve moguće kombinacije i predlozi za sporazum. Za veću sigurnost Italije predlagana je potpuna neutralizacija cele dalmatinske jugoslovenske obale; određivalo se da izvesna mesta, kao Zadar, dođu pod suverenitet Lige naroda; Italiji su ustupana izvesna dalmatinska ostrva. Talijanima je ipak sve to bilo malo, mada su tim ustupcima i posedom Valone oni ustvari postajali gospodari Jadranskoga Mora. Mada su svu svoju simpatičnu borbu protiv Austrije godinama branili načelom i pravom narodnosti, oni su to pravo Jugoslovenima sada otvoreno poricali. U odnosima sa nama oni su hteli prevlast sile. Da se nisu pri tome ustručavali i od nasilja svedočio je najbolje slučaj Rijeke. Ona nije bila u prvobitnom planu talijanskih dobitaka. Da bi smanjili područje borbe i sukoba izmeću Jugoslavije i Italije, saveznici su predviđali stvaranje jedne male Riječke Države pod suverenitetom Lige naroda. Na to je pristala i Jugoslavija, a tobože i Italija. Ali, za kratko. Da omete taj plan i »spase« Rijeku Italiji, iskrcao se na riječku obalu pesnik i vođ talijanskih nacionalista Gabriele Danuncio sa dobrovoljcima, tajno pomagan od talijanske vlade i javno od njene flote, i 12. septembra god. 1919. poseo je taj grad i držao ga skoro dve godine.”
